 |
На
слици: Храм Христа спаситеља у Москви; Фотографија: http://www.kotomka.com
|
Ако
се сложимо да развој сваке појаве неизоставно имплицира све веће удаљавање од
принципа из којег потиче, то би значило да се можемо сагласити и у томе да
сваки феномен, свако стање ствари, полазећи од највише досегнуте тачке, по сили
ствари, тежи да започне регресивни процес кретања надоле и попут тешких тела,
томе тежи све већом брзином до тачке самог застоја. Овим консензусом би могао
бити операционализован статус безмало свих друштвено-историјских појава и
културних збивања, и надасве парадигматичног смера кретања савремене
цивилизације, трагично дефинисаног дуготрајним дезинтегративним процесима и
недораслом (недостојном) моћи човекољубивог система вредности. Овај
деструктивни овоепохални ток човечанства, поштено говорећи, и на срећу, не
представља никакву радикалну непознаницу целокупној повести људског рода и
својим актуелним вектором подсећа нас да је ништа друго до нужна консеквенца
живота у мери у којој то јесте и само напредовање живота и/или било који други
исход. У извесној мери, дакле, реч је о динамици која није у потпуности под
контролом, тачније речено, превазилази достигнути ниво моралног развоја
цивилизације, те према томе, и по себи, није ни за драстичну осуду. Губљење
виталности и конструктивне енергије, опадање, пропадање, распад… саставне су
одреднице појма декаденције, једне врсте неизоставног наличја сваког
историјског динамизма, и као такве, представљају не само његове основне
атрибуте, већ и критеријуме предвидљивости исхода савремених друштвених
дешавања, и јединствене индикаторе прогностичких капацитета цивилизације да
заустави не само разграђујуће процесе већ и колатералне ефекте истих.
