Писмо Меше Селимовића представља примаран
историјски извор и оно је незаобилазан извор приликом проучавања рада и дела
овог познатог писца. Корисно је како за историчаре књижевности тако и за
биографе овог познатог писца, самом чињеницом, да је Меша Селимовић напоменуо
да се ово писмо сматра пуноважним аутобиографским податком.
Јовица Курешевић
“Још у вријеме када се почело јављати
питање којој од југословенских литература припадају поједини писци
српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком
упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или
чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено
изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја
из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној
прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка
историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској
књижевности.
Било је то излишно, јер је 1972. године, у
библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У
уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију
најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне
задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску
вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што
сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази
до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења,
ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или
моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и
неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам
Срској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој
нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице, из Босне,
а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док
књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само
завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског
језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за
све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то
раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог
Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца,
Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са
њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког
одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске
академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и
књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо
упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно
сматра пуноважним аутобиографском податком.”
НАПОМЕНА: Овај документ се налази у
Историјској збирци Архива САНУ у Београду, под редним бројем 14441.
Fragmenti su sjajni! Volim Mešu, Brela, Tarkovskog, Crnjanskog, Čehova... Samo napred ;)
ОдговориИзбришиПочаствован сам.
ОдговориИзбришиХвала на посети, Данијела.