УВОД У ЧИТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

„…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика. Матерња мелодија је оно што настаје кроз органско самоорганизовање речи и њихових звучних особина. То Настасијевић каже овим речима: „У одсусдном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз реч проструји тајанствена сила и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње“…

„…Изразити национално путем језика, тј. путем његове мелодије, већа је амбиција него изразити само нешто лично. Али и од тога националног постоји нешто још дубље. То је нешто општечовечанско, општељудско… Следећи корак, посве логичан, Настасијевић је предузео у том правцу… Не само да изрази себе и свој национални колективитет, већ да изрази Све, да продре у Све, да се изједначи са Свим. Тако велика амбиција била је логички заснована на његовом основном опредељењу да достигне саму бит ствари… Да би се изразило Све, дакле, оно што је још дубље од националног, било је потребно мислити стварну мисао. То је мисао која ће субјекта који мисли изједначити са Свим, тако што ће га растворити у њему. А да би се та стварна мисао изразила, потребно је наћи и нову функцију за реч. За свакодневну комуникацију довољна је и обична, „саобраћајна“ реч. Али за ону најдубљу амбицију потребна је једна другачија. То је „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

Одломак из поговора Петра Милосављевића за књигу поезије Момчила Настасијевића „Седам лирских кругова“

ОСАМА НА ТРГУ

То куда непроход им,

Чудно ми се отвори пут,

То куда ступај их лаки

Стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,

Букћу као смола,

Бледи преносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,

Осама на тргу ме снађе,

Тишина њином хуку:

Куд они шестарим,

Са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о прострели ме раба.

Промину њином

Сабласно ово остајање.

Прострели, о прострели.

Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере

Смираје и свитања

На тргу.

***

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово

чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,

језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,

па ме пали.

А чудно застрепи срце,

а студим.

Љубећи шта ли то убијам,

шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,

а нема разрешења.

Тону без потонућа,

без дна у налажењу,

без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели

све болнија су обнажења.

Врео се уливам,

а чудно застрепи срце,

а студим.

Љубећи шта ли то убијам,

шта ли будим?