Јефимијина „ПРИНОШЕНИЈА“- почеци европске женске књижевности

На слици Диптих монахиње Јефимије
Фотографија: srpskoblago.rs

     Прва српска песникиња и списатељица, Јефимија, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног кесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје Деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац… Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…

Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определили су је да крене путем монашког живота. С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име Јефимија. Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику с друге стране, великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот.

Најважнија Јефимијина мисија отпочеће после још једне велике и страшне трагедије српског народа: Косовског боја, када Србија остаје без владара, војске и властеле, а Турци у својој најезди почињу да харају, убијају и скрнаве цркве и манастире… Јефимијина мудрост и речитост коју хвали Константин Филозоф „ва многих глаголаних и вештех мудрејша сушти“, била је од неизмерне помоћи кнегињи Милици, која је као Лазарева удовица морала да преузме владавину над Србијом у ситуацији када су, осим Турака, готово сви суседи имали своје претензије и планове.

Јефимија је Милици (која се такође замонашила добивши име Јевгенија) помагала у тешким и одлучујућим државним питањима. Своју мудрост, чак неустрашивост, Јефимија је показала у два историјска подухвата: мисији са кнегињом Милицом, када две нејаке жене, православне монахиње, одлазе на двор турског султана Бајазита у Сер, да стану у одбрану младог Стефана Лазаревића, будућег српског деспота, кога су његови супарници оклеветали код турског владара за неверство и издају, не би ли се домогли престола. Истовремено, на иницијативу Јефимије, две монахиње су успеле да од Бајазита измоле мошти велике православне светитељке, свете Петке, и из Трнова их пребаце у Србију.

У овом чину огледа се велика мудрост Јефимијина, јер се света Петка код српског народа сматрала заштитницом земље и свих усева које земља даје. Себрима, који су после косовске трагедије и сталних ратова бежали са земље, присуство моштију велике Светитељке дало је нову наду и охрабрило их да се земљи врате и оживе опустела поља и винограде. Тако је у овој наизглед само верској акцији Јефимија показала лице мудрог дипломате, брижног за будућност свог народа и своје земље.

Сву снагу материнске љубави коју није могла да пружи своме сину, Јефимија је даровала младом

Стефану Лазаревићу, који је у својој повељи назвао „деспотицом, госпођом и – мајком“.

Последње дане свог земаљског живота Јефимија је са кнегињом Милицом (Јевгенијом) провела у манастиру Љубостињи, (задужбини кнегиње Милице), у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња чији се мужеви нису вратили са Косова.

У памћењу српског народа Јефимија живи кроз три поетска записа који се данас читају као поезија и који спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су у ствари „приношенија“ или дарови.

Први такав дар, „Туга за младенцем Угљешом“, исписан је на двострукој дрвеној икони која је дарована манастиру Хиландару. Овим делом Јефимија прекида традицију, уносећи лични тон у византијску молитвену књижевност. Она говори о смрти родитеља, смрти детета, али и о својој смрти и бризи о сопственој души која се припрема за одлазак…

Друго врхунско књижевно остварење, намењено Саборној цркви у Хиландару, Јефимија је извезла на завеси за царске двери, „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, смеђе и црне боје“. Позивајући се у овом тексту на речи светог Симеона Новог Богослова и светог Симеона Метафраста, песникиња „развија лично осећање грешности, уобичајено у чину причешћа“.

Највећи песнички домет Јефимија је остварила у делу „Похвала кнезу Лазару“, у коме песникиња

велича Лазара као „новог мученика“ који је својим страдањем на бојном пољу остварио два подвига: „оставио је пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“. Песникиња моли кнеза Лазара, али и све свете ратнике, да помогну Лазаревим синовима који су кренули у борбу против Тимур Ленка (Тамерлана). У последњем делу своје „Похвале“, Јефимија захваљује мртвом кнезу на његовој доброти. Онога који ју је као странкињу примио и „изобилно исхрањивао“, моли да поново исхрани и утиша „буру љуте душе и тела мојега“. У своје последње стихове које је извезла на покрову, Јефимија је заправо уткала слику великих несрећа и деценија глади које су снашле њен народ.

Јефимија је (вероватно) умрла 1405. године, пошто је примила „велику схиму“ под именом Јевпраксија. Сахрањена је у Љубостињи, манастиру у коме и данас почивају њене мошти. Јефимија се сматра првом српском песникињом, чије је име остало забележено у историји српске и светске књижевности, мудром саветницом кнегиње Милице, чија је дипломатска вештина помогла да се очува српски престо, а забележила историја српског народа и народно памћење.

Јефимијини песнички записи спадају у прва остварења жена писаца на европском тлу. После ње, историја светске књижевности забележиће име францускиње Кристине де Пизан и руске поетесе, кнегиње Јевдокије.

ПРИЛОЗИ У НАСТАВКУ ТЕКСТА:

1. Туга за младенцем Угљешом – ПРВО ЈЕФИМИЈИНО ПРИНОШЕНИЈЕ;

2. Запис на Хиландарској завеси – ДРУГО ЈЕФИМИЈИНО ПРИНОШЕНИЈЕ;

3. Похвала светом кнезу Лазару – ТРЕЋЕ ЈЕФИМИЈИНО ПРИНОШЕНИЈЕ;

***

ПРИЛОГ  – ПРВО ПРИНОШЕНИЈЕ

Туга за младенцем Угљешом

Мале иконе, но велики дар,

које имају пресветли лик Владичин

и пречисте Богоматере,

што их велики и свети муж

дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу

којега неоскврњено млађахног преставише

у вечне обитељи,

а тело се предаде гробу,

који изделаше праоци због преступљења.

Удостоји, Владико Христе,

и ти, пречиста Богомати,

мене јадну да свагда бригујем

о одласку душе моје,

што угледах на родитељима ми

и на рођеном од мене младенцу,

за ким жалост непрестано гори у срцу моме,

природом матерњом побеђивана.

***

ПРИЛОГ – ДРУГО ПРИНОШЕНИЈЕ

Запис на хиландарској завеси

Од прљавих усана, од мрскога срца,

од нечистог језика, о Христе мој,

и не одгурни мене, рабу своју,

ни јарошћу твојом, господе,

изобличи мене у часу смрти моје,

ни гневом твојим казни мене

у дан доласка твога,

јер пре суда твога, господе,

осуђена сам свешћу мојом;

ниједна надежда није у мени

за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.

Зато те молим, незлобиви господе,

ни мало ово приношење не одгурни,

које приносим светоме храму

пречисте твоје матере

и надежде моје,

Богородици Хиландарској,

јер веру примих удовичину,

која ти принесе две лепте, господе,

тако и ја ово принесох,

недостојна раба твоја о владичице,

Јефимија монахиња, кћи господина ми

ћесара Војихне, који лежи овде,

негда деспотица.

И приложи се ова катапетазма

храму пресвете Богородице Хиландарске

године 6000 и 970 (= 1398/99),

индикта 8.

И ко ће је однети од храма

пресвете Богородице Хиландарске,

да је одлучен од јединосушне

и неразделиме Тројице,

и да му је супарница

пречиста Богомати Хиландарска

у дан страшног испитивања, амин.

 ***

ПРИЛОГ – ТРЕЋЕ ПРИНОШЕНИЈЕ

Похвала светом кнезу Лазару

У красном света овог

васпитао си се од младости твоје,

о нови мученичке кнеже Лазаре,

и крепка рука господња

међу свом господом земаљском

крепка и славна показа те.

Господствовао си земљом отачаства свог

и у сваком добру развеселио си

уручене ти хришћане.

И мужественим срцем и жељом за благочашће

изашао си на змаја

и противника божанствених цркава,

расудивши да је неотрпимо за срце твоје

гледати хришћане отачаства твога

да буду овладани од Измаилћана.

Ако ли ове не постигнеш,

да оставиш пропадљиву висину

земнога господства

и да се обагриш крвљу својом,

и да се сјединиш с војницима

небеснога цара.

И тако две жеље постигао си:

и змаја си убио

и мучења венац примио си од бога.

И сада не остави у заборав

вазљубљена ти чеда,

које сироте си оставио

преласком твојим.

Јер од како си стекао блаженство

у небесном весељу вечном,

многе невоље и страдања

обузеше вазљубљена ти чеда,

и у многим невољама

живот проводе,

јер су овладани од Измаилћана,

и треба нам свима помоћ твоја.

Зато се молимо,

моли се општем господару

за вазљубљена ти чеда

и за све који с љубављу

и вером служе њима,

јер бригом многом спутана су

вазљубљена ти чеда.

Они који једу хлеб њихов

подигоше на њих буну велику

и твоје добро у заборав ставише,

о мучениче.

Но иако си прешао из живота овог,

невоље и страдања чеда твојих знаш,

и као мученик смелост имаш ка господу.

Преклони колена пред господом

који те је венчао (венцем мучеништва),

моли да вазљубљена ти чеда

проводе богоугодно многолетан живот у добру,

моли да православна вера хришћанска

неоскудно стоји у отачаству твоме,

моли да победитељ бог победу пода

вазљубљеним ти чедима,

кнезу Стефану и Вуку,

на невидиме и видиме непријатеље,

јер ако помоћ примимо с богом,

теби похвалу и благодарење даћемо.

Сабери збор својих сабеседника,

светих мученика,

и са свима помоли се богу

који те је прославио:

извести Ђорђа, покрени Димитрија,

убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,

и четрдесет мученика севастијских не остави,

а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују

чеда твоја вазљубљена,

кнез Стефан и Вук,

моли да им се пода од бога помоћ.

Дођи на помоћ нашу, где да си.

На моја мала приношења погледај

и у много уброј ово,

јер не по заслузи теби похвалу принесох,

но по сили малога ми разума.

Зато и мале награде очекујем.

Но ниси тако ти,

о мили мој господине

и свети мучениче,

малоподатљив био

у пропадљивом и маловечном.

Колико више у непролазном и великом,

што си примио од бога.

Јер телесно туђу мене међу туђим

исхранио си изобилно.

А сада двоструко молим:

да ме исхраниш

и да утишаш буру љуту

душе и тела мога.

Јефимија усрдно

приноси ово теби, свети.

***

На слици: Јефимијино приношеније- Похвала Кнезу Лазару
Фотографија: beautifulserbia.info

Изворник информација:

1. ВикипедијА

2. Пројекат Растко