Читам
Горски вијенац, са мишљу да га је песник назвао Извиискром. Дајем му значај
извора што је потекао под ударцем, из стене. До Његоша, над нама се облаци
тмуре, патња је општа, и разлива се бескрајно, без смисла. Све је епско, сиви
бездан куд погледам. Смрт и брак понављају се, у толико безбројних односа, да
ниједан није видан; смућени су као море. Византијски анђели паре се, над
безбројним лешинама, што не знам зашто су мртве; њина туга, а и блуд, пролазни
су и стидни. Ширим, ужаснут, зенице, и не могу дно да сагледам. Учини ми се да
га видим, кад бели Лазар бира између царства земаљског и небеског и полази
небу. Први лирски моменат. Затим опет то грозно море пролазног и бесмисленог
клања. У том епском бездану нема биља, ни клијања: густа и мокра магла пада на
све што видим. У последњим часовима изнемоглости тек, јаве се болне и слатке
радости, над војводом Рајком и старим Вујадином, осетим тело и мисли, као у
мраку зимском кад затрепере звезде.
Тад,
као завеса, спадају небеса, и Ловћен се појави. Лирски тај однос према Богу,
велика је новост, — после Косова Његош сја усамљен, у сунцу, над морем. Излази
из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је
непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.