О Слободи морамо певати

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политмедијске класе, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/