Антисоцијално понашање младих, пети део - Протективни фактори

На слици: Уметничка слика са Изложбе у галерији Руског Дома; Фотографија: www.novosti.rs

Одредивши најпре појмовни оквир феномена антисоцијалног понашања младих, а потом и најзначајније теорије  делинквенције и два основна типа антисоцијалног понашања младих (перзистентно и адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање), као и основне групе фактора ризика антисоцијалног понашања, показали смо, донекле, да антисоцијално понашање није толико резултат слободног избора младих људи, колико је последица њихових сужених могућности. Неповољне социјалне околности и биолошке предиспозиције, неадекватни родитељи, одбацивање, одсуство осећаја припадности друштву, чести стресови (нарочито губици), указују на несрећу и немогућност налажења оптималног места у просоцијалној средини. Избор позиције „против друштва“ је много чешће принудан избор у недостатку бољих решења, него слободна воља „искварене душе“.

Значај неповољних утицаја непосредне социјалне средине, индивидуалних карактеристика и ширег друштвеног окружења јесте неоспоран. Истраживања показују међутим, да нису сви лоше васпитани, слабо образовани, из сиромашних и/или дисфункционалних породица, из делинквентних крајева града и аномичних друштава у исто време и – делинквенти. Чак и када је присутно неколико неповољности код неке особе, она опет не пође антисоцијалним путем. Шта је то штити?

У литератури се пуно говори о тзв. „протективним (заштитним ) факторима“, односно утицајима који модификују, побољшљвљју или прекрајају одговор младе особе на неки средински ризик који би могао активирати социјално неприлагођен одговор. Навешћемо доминантне факторе који штите младу особу од испољавања антисоцијалног понашања упркос провокативним неповољностима.

Висока интелигенција;

Нижа потреба за новим догађајима и узбуђењем;

„Добар темперамент“ ( карактеристике темперамента који побуђују, изазивају позитиван одговор код других, за разлику од тзв. „тешког темперамента“ , често карактеристичног за хиперактивну децу, који деци ствара низ проблема, почев од одбацивања од стране родитеља и вршњака до школских проблема);

Позитивна искуства у школи која подстичу самопоштовање и самоефикасност;

Академски успех;

Повећана одговорност (на пример, за немоћне чланове породице: млађу децу, болесног родитеља…);

Родитељска супервизија (надгледање, праћење);

Подржавајућа мајка која подстиче позитиван селф-концепт, односно, позитивну слику о детету;

Успех међу вршњацима;

Неделинквентни вршњаци;

Социјална инхибираност у смислу социјалне уздржаности и опрезности ( коју треба разликовати од социјалног повлачења (склоности фантазирању, самопосматрању, затвараању, скривању));

Позитиван ментални став који подразумева: осећање самоефикасности, планирање и социјално решавање проблема;

Као што се може приметити, реч је углавном о факторима ризика, али са супротним предзнаком, односно супротним правцем деловања. Ипак, нису сви (заштитни) фактори супротни факторима ризика показали моћ да заштите младу особу у неповољним околностима. Наведени протективни фактори су овакав утицај показали.

Крај циклуса

Упутнице:

1. Јасна Хрнчић, Малолетничка делинквенција, 2003.