Фрагменти 31

На слици: Припрата, Страшни суд и изгнанство Адама и Еве из раја, 1565, Пећка патријаршија; Фотографија: www.rastko.rs

Једино питање на Страшном суду биће: „Да ли сте били милосрдни?“

Свети Јован Златоусти

Деца...

На слици: Руска деца и животиње; Фотографија: www.bastabalkana.com

…На улици их тучемо,

   …у медијима их инкриминишемо,

      …у јавности их жигошемо,

         …у институцијама их заборављамо,

            …у клубовима их обезвређујемо,

               …у школи их критијујемо,

                  …у породици их запостављамо…

…Ко их воли?

Фрагменти 30

На слици: Из опуса Андреја Тарковског; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

…“Проћи ће, (…). И ова бол постаће мила и топла. Тако то бива. Стегне се нешто у грудима и мислиш никада минути неће, даље нећеш имати снаге и живот, канда, више нема никакав смисао. А, онда, и не приметиш, из туге проклија најлепши бршљан и замили грудима, пропне се сећањем и окити читаву прошлост најлепшим успоменама. Наједанпут, ни из чега, осетиш мирис свих драгих, ишчезлих људи, мирис очевог зноја, али он више не тишти, не пече… он радује. И, можда очи и засузе, и душа можда задрхти, и уздахнеш свакако, али нешто драго те ободри и окрепи, и нејасно однекуд, облије те понос. А бол, и не приметиш када постане анђео чувар. Тако то бива, (…)“

Кључеви душе или од бесе до фермана

На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

Сенке

На слици: "Воз у ноћи", Уље на платну, Лионела Валдена; Фотографија: fineartamerica.com

…Нико те није чекао, те вечери хладне и магловите. Нико… Изашли смо као сенке, Ти која о мени ништа ниси знала, ја који о Теби појма нисам имао, те вечери хладне и магловите…

…Никога није било да Те загрли, и пољуби… Пара се подизала изнад локомотиве, негде далеко… далеко… Све даље…

Ја сам отишао… Ти си била упорнија од мене, Ти безимена… Окретала си се, гледала на сат, од ветрова се бранила… Била си упорнија од мене. И стрпљивија…

Или, просто - ја сам волео своју девојку, као и Ти драгана свог, верујем… О, верујем…

Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…

Тежак…

И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…

Ни налик. То је од ветрова само урлик.

И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Вече у Нормандији", уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нећу рећи стих

Тишина нараста сама

Морао сам бити тих

Међу тишинама

Згрчен је искона мук

Између потиљка и веђа

Мртвих речи струк

Клизи низ леђа…

Век је како узрих

И звона тупо звоне

Тишине брусе стих

Предубоке су оне

Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам.