Фрагменти 11

На слици: Иван Сергејевич Тургењев; Фотографија: http://forum.krstarica.com

„Сузе јој потекоше. Али ни сузе нису увек благотворне. Оне су слатке и спасоносне само када после дугог кипљења у грудима најзад потеку – у почетку с тешкоћом, а затим све лакше, све слађе; нема жалост олакшава се њима…

…Али има и хладних суза, које се тешко лију; њих из срца цеди кап по кап, тешко и непомично бреме које срце притискује; те сузе су очајне и не доносе олакшање. Оне се не проливају без велике невоље и они који још нису тим сузама проплакали, нису били несрећни…“

                                                                                             "Руђин" И.С.Тургењев

Саучесник

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: "Кафе под сенкама", Алексеја Зајцева; фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нисам вам ово испричао, а требао бих, канда, јер затребаће вам можда када будете осатали сами. Да, да, потпуно сами. Ви и Ваша тајна. Не, немојте порицати, недолично је такво што негирати у Вашим годинама и са таквим животним искуством. Нема живог бића које није некада било усамљено, а ја бих се чак усудио рећи, нема живог створа који је искорачио из самоће икада, чак и онда када је себе највише тискао међу светину. Сам, самцијат, па, још са тајном. Судбина савременог човека, на жалост, или срећу, како се узме, и јесте живот са тајном, и, видите, у тој околности је смештена и његова узвишена мисија у временима која предстоје. Сачувати нешто лично и за себе само, ако је остало ишта још што није вулгаризовано електронском инвазијом на људску приватност, ако је уопште и могуће сачувати ишта данас, када чување значи скретање позорности на себе и активирање најмрачних сумњи и орвеловских претпоставки. Мисао макар неизречену сачувати, ако је могуће мисао само. Јер, не само да не постоји човек без тајне, већ се особа без тајне уопште и не може сматрати човеком. А, шта је човек, уосталом, до једна велика тајна по себи. И када помније ослушнете јасно можете разабрати њено надмоћно тиховање подно недроједа човечијег. Јер нема тајне без недроједа... Но, да прекинем са овим филозофирантским трабуњањем, видим куда ће нас одвести, и да вам испричам шта сам наумио. А, наумио сам вам одати једну тајну. Не, не сопствену, јер у том би случају било речи о признању. Не, ја ћу вам одати једну тајну недавно  ми поверену, ух, какву само тајну, велику, тешку, претешку, јер не могу  то задржати за себе само, креативну патњу којом она обилује, раскошно и очаравајуће богатство домишљатости бола, немам права да прикривам. Ко сам ја, уосталом, да икога лишавам спознаје која може заварати тугу?

Антисоцијално понашање младих, први део - Појмовни оквир

На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs

Прича о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно. Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом. Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време, захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности,  даје предност у односу на термине „преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.

Малишан код Христа на божићној јелки

…УМЕСТО БОЖИЋНИХ ДАРОВА…

…топла и потресна прича великог православног верника и генија писане речи, Фјодора Михаиловича Достојевског

 

На слици: Божићна честитка; фотографија: rtrs.tv

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

(Предпразнични) Фрагменти 10

На слици: Бадњак; Фотографија: www.stranjani.de

"Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање."

                                                                            О Патријарху Павлу, Матија Бећковић 

"Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста."                                                                                                                               Патријарх Павле, о својој дужности  

"Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила."

                                                                                 Патријарх Павле, о Смирености 

                                                     МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! 

Грешка

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.stranamam.ru/

   Био је то један од мноштва безличних и сувопарних семинара педагога, који се по неком неписаном правилу одржавају у Врњачкој Бањи, са којих се одлазило усхићеније него што се на њих стизало, а који актерима одавно нису доносили свежа научна сазнања, али дневнице и авантуре – свакако.

     У једној од последњих пауза, у мрачном и дубоком фоајеу хотела Фонтана, из облака дима, изрони преда мном бледо лице средовечног господина са истакнутим залисцима и наглашеним подочњацима.  Истог  трена  закључих  да  пред собом имам колегу своје студентске генерације чију је слику време скоро потпуно нагризло  у мом памћењу. На срећу, ум има своје мале, тајне шкриње у којима је сачуван траг и најмањег животног  бљеска и у мени још једном заискрише згасле очи Милана Миленковића, давних седамдесетих сјајног студента, којег смо због страсног апологирања становишта великана педагошких наука, г-дина Коменског, једноставно звали Јан–Амос. Сетих се истовремено и његовог мемљивог и хладног подстанарског подрума из Пожешке бб, где смо  повремено, до гуше умотани у ћебад, лежали на првим послератним отоманима и посматрали фреске које је влага насликала на таваници. И то беше отприлике све...

Како решавамо проблеме

На слици: Детаљ са платна „Вечера у Емаусу“ из 1606. Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://www.diletant.ru/

Природно и очекивано присуство емоционалних проблема, као и оних другог порекла, није срамота. Проблеми су саставни део живота и морамо их решавати уколико желимо да имамо задовољавајућ и срећан живот. Ипак, решавање емоционалних проблема (као и решавање практичних и психоорганских проблема) некада је тешко и захтева упорност. Суочени са алтернативом патње и фрустрације због непостизања личних циљева, шта нам остаје?

Укратко, решавање проблема обухвата когнитивно-бихејвиоралне (сазнајно-понашајне) стратегије, процесе и процедуре помоћу којих особа покушава да открије решења за специфичне проблеме које среће у свакодневном животу. Али, не води свако понашање ефикасном решењу.

Када мећаве горе

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Снежна олуја на Арбату, Москва, Игора Медведева; Фотографија: www.artistsandart.org

Снег је вејао у једној земљи на североистоку Европе

Не

Не у Русији

Ту негде

Једног марта једне године

Од те мећаве разбуктало се све што је остало

Јужније

Москва

Влтава

Дунав

Од срца што је остало…