У прилог расправи о телесном кажњавању деце

На слици: Дете; Фотографија: Плетеније словес

Кампања васпитавања деце без телесног кажњавања, осим што представља покушај лишавања родитеља, породице (и друштва), механизама за подизање одговорних и самодетерминишућих одраслих појединаца, непристојно игнорише читав корпус научних сазнања на ову тему. Она (кампања) је, можда и невољно, у функцији поткопавања дисциплинирајућих механизама родитеља и као таква не само што је штетна (у крајњим дометима и нехумана) за само дете, већ индиректно представља увод у нормативно регулисано стварање амбијента за одобравање агресивног владања деце и младих, поремећаја понашања и делинквентну организацију личности младе особе.

Велики хендикеп ове теме, једна врста ТАБУА јесте чињеница да је реч о деци и да свака исхитрена, непромишљена вербална формулација која је критички настројена према овој кампањи, лако може бити протумачена као априорно пледирање за физичко кажњавање. Дужност је међутим, ову тему проблематизовати са становишта струке и зато овај текст нема амбицију да изнесе коначни суд и крајње закључке, већ да иницира аргументовану, стручну расправу (у мери у којој је то на овај начин могуће) која ће осветлити све аспекте веома сложеног процеса васпитавања деце и функције кажњавања (и телесног)  у њему.

Пут (Шарпланинска тишина, 6)

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com

Када на ту страну пођеш

А на ту страну мораш поћи

Да би игде стигао…

Када на ту страну пођеш

Ако икада кренеш

Да игде стигнеш

И у завичај мој дођеш

Налик твом или било ком…

Јер у њега свако стигне

Ма где се упутио

И ма којим путем ишао

Налик твом или било ком…

Јер се завичаји тишином једначе

Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш

На пут далек колико је далек почетак света

Или крај

И у завичај мој дођеш

Јер њега не можеш мимоићи

Нити у неки други стићи…

…Не оклевај да ћутиш као што никада ниси

У завичај се одлази да би се ћутало

Све што има да се говори

И не говори

Страх од равнодушности

На слици: Сцена из филма “Носталгија”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

     Плаших се тишине наших дана. 
Још оних дана када заћутасмо на трен, верујући наивно да смо спознали најузвишенију вредност. Плаших се јер не бејах равнодушан према понору најдубљих изопачености космоса којим се наша тишина разлегала…

    Плаших се… 
Још оних ноћи када обневидесмо на час, верујући несмотрено да смо угледали коначно Откровење. Плаших се јер не бејах равнодушан према безграничности најподмуклије опсене хоризоната којима је наш поглед сезао.

    Тишине наших дана, још оних јутара када замукосмо на моменат, верујући гордо да смо последњу битку извојевали, плаших се. Плаших се јер не бејах равнодушан према бездну најсировије пожуде чељусти  којој без речи подарисмо срце.

Фрагменти 6

На слици: Џон Ленон; Фотографија: www.bien-voyager.com

Када сам имао пет година, мајка ми је говорила да је срећа кључ успешног живота.

Када сам кренуо у школу, питали су ме шта желим бити када одрастем?

Написао сам „срећан“.

Рекли су ми да нисам најбоље схватио задатак.

А ја сам им рекао да они нису схватили живот.

О демократији, Николај Берђајев

На слици: Николај Берђајев; Фотографија: www.pouke.org

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

У антикварници

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Клода Монеа; Фотографија: http://forum.krstarica.com

У једној антикварници

У престоници

Тражио сам љубав

Антиквар

Покварен и стар

Од шкртости губав

“Фикција” – рече, "зар не"?

“Напротив, ставрне

Чежње су моје”

Одћутах са ругом

И настависмо са тугом

Да брбљамо нас двоје

Фрагменти, 5

                                                                                     

На слици: Паоло Куељо;
Фотографија: zase.mk 

  „Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватај увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“

                                                                                                               „Захир“, Паоло Куељо.

Девојка са плавим шалом

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: http://drawasamaniac.com/

     -То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи, увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини, леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију. И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој спустио шапат:

-Ресице шала се вуку по поду.

-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.