"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 28. јун 2014.

На ормару дуња која...

На слици: Дуње; Фотографија: www.coolinarika.com

Вероваће многи да бирати могу: Видовдан или Не. Не заваравајмо себе. Не данас. Давно је Он изабрао нас.


Далеко
О како далеко
Од тебе копним

У окну сунце
Над пољем птица
На ормару дуња која… 

  
Сним
Жива ли си
Јеси ли жива

Земљо моја?

среда, 18. јун 2014.

Спашавајући Принципа или Видовдан наш насушни

„Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана.“
 
                                                На слици: Божури; Фотографија: vesnik.net
И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи. 

понедељак, 16. јун 2014.

Увид

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
На слици: Сцена из филма „Носталгија“ Андреја Тарковског из 1983. године.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org


Сакупљају се сати
Које сам занемарио
Док сам размишљао
о смислу живота

Сада разумем
Зашто се револуције
Дешавају

Ретко

среда, 11. јун 2014.

Овога пута о растанцима, или Она, он и мук

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
 
                 На слици: Прозор са ролетнама; Фотографија: http://www.oglasi-srbija.com


…А онда је он отишао. Тамо одакле је и дошао. Ниоткуда.

Глас је био сувишан. Реч нарочито. Ветар је срдито  чешљао улице предграђа. Једног јутра. Или ноћи. Са суседовог крова цвилела је мачка. И дотрајали октобар. Он је журио пред њим. Ка јесени коју није смео ни да напушта. Пред њом. Према којој није смео ни да се осврне. Некада. Никада. Он је журио. Самоуверено, ка мртвој тачки себе. Очајан и очаран параболом у коју је једино још веровао. Ако јесте…

-Немој, молим те, говорила му је, молим те, немој.
-Али, морам, мила, љубави… Морам, одговаро је.
-Не мораш.
-Морам.
-Не.
-Да.
-Преклињем те.
-И ја тебе, преклињем…
-Хеј, молим те.
-Убиће ме Хеј, ако већ није…
-Молим те, умрећу…Хеј…
-Зар мислиш да ћу ја преживети?
-Молим те…
-Морам, мила… Moрам!

Отишао је…

петак, 06. јун 2014.

Она, он и завесе

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: Стари прозор: Фотографија: ekologija.rs

 Није обавезно прочитати „Она, он и Јесењин“ и Она, он и рукавице“


Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…

уторак, 03. јун 2014.

Док чекаш мене


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева
Фотографија: http://www.artrussia.ru/


Док чекаш мене А од мене ни трага ни гласа
И шћућурен твој крик пољем копни
И јечам таласа…

Из очињих опни букет суза дозрева
За корак што кроз тишину оклева


Па бих да порекнем да те икада љубих
И своје кости међ` твоје грејах
Када студен крене
Низ векове студене
…Без лица и броја

Док чекаш мене А од мене ни трага ни гласа
У час из часа душу прогањам
Али залуд,
Залуд
Још те сањам

недеља, 01. јун 2014.

Српске светиње у Метохији – анђели поломљених крила

На слици: Крст на куполи цркве у Звечану; Фотографија: http://www.rtv.rs

На југоисточном делу Призренског подгора, између Призрена, Суве Реке и села Мушутишта, на том простору од непуних двадесет квадратних километара, до пре само неколико година, до лета 1999. године, налазило се 15 старих православних храмова. Међу њима и неколико најстаријих, историјски и културно најзначајнијих, као што су манастир Светих Арханђела у кањону Призренске Бистрице, Богородица Љевишка Светог Спаса у Призрену, храм Богородице Одигитрије у Мушутишту, манастир Свете Тројице на брду Русеница, црква Светог Ђорђа у селу Речане код Суве Реке, манастир са црквом Светог Марка у Кориши код Призрена.
Сва ова православна светилишта потичу углавном из XIV века, из времена краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и њихових наследника и властеле. Они су, заправо, и иницирали њихову градњу, били су заштитници и ктитори, богато их дарујући поседима, материјалним и уметничким добрима.