Напослетку

На слици: Уметничка слика Андре Кона; фотографија: http://www.pinterest.com/

     Није то био обичан неспоразум, попут оних, на пример, око времена неког састанка, или количине шећера у шољици кафе… Не. Од оваквих неспоразума су се одувек померала тла, растављале планине и мењали токови вода. Био је то неспоразум прећутаних недословности. Речи неизговорених…

***

     …А, слутим, постоје и тишине оне, заглушујуће и дубоке, без којих не бих проговорио. Ако јесам?

Као и несанице дуге, предуге, без којих не бих уснио. Ако сам учинио то?

Постоје и оне странпутице, без којих не би било пута. Да игде кренем. Икада…

И слутим, не смем стати на пут себи. Још мање другоме. Неразумно је прво и непристојно друго…

***

     …А опомиње ме тајац да сам надгласао крик. Као да не слути да ће наставити да прича – муком.

Говори ми беспут да сам се обрео у неодлазно од чега и неповрат стрепи.

Сувишно је, вели туга напослетку,  да ме пита који сам одговор пошао да тражим?

Не мари, некада је и само питање одговор.

А сложићемо се, има и неупитних ствари.

Не мари…

***

 …Окопниће, уосталом, речи моје, до последње, као трагови у снегу. Као да их нисам ни изговорио. Ни прећутао. Као да ни мене никада није ни било. И остаћу само ја, загледан у пропланке изнад шума где бих колибицу да угнездим на ветру. Али, не иде… Од воде се не може побећи. Знаш и сам…

***

     …Знаш и сам

Од свих трапеза ка спокоју најлепши је онај најнемирнији.

Од свих стаза ка тишини најдража је она најгласнија.

Од свих богаза ка Себи, најблиставија је она најтрновитија.

Рећи ћеш можда: Од свих путева ка Слободи, најхрабрији је онај најмудрији. Не противуречим. Запутићу се њиме јер сам научен био да верујем у супротно. Раније…

***

…Спуштам семе дубоко у своју бразду и набирем поглед ка небу. Нисам то радио дуго… И, надам се киши. Време је…