Размисли
добро: када ти поклањају сат поклањају ти мали цветни пакао, тамницу ваздуха.
Не дају ти само сат… Не поклањају ти само тог сићушног клесара којег ћеш
ставити на руку и шетати са њим. Поклањају ти, не знајући, и најстрашније је
што то не знају, поклањају ти један крхки и пролазни комадић тебе самог, нешто
што је твоје али није од твог тела, што са твојим телом треба спојити каишем
као неком очајном ручицом која се хвата за твоју шаку. Поклањају ти потребу да
га навијаш из дана у дан, обавезу да га навијаш да би остао оно што јесте;
поклањају ти опсесију да провераваш колико је тачно сати у излозима златарница,
вестима са радија, телефоном. Поклањају ти и страх да ћеш га изгубити, да ће ти
га украсти, да ће ти испасти на под и разбити се. Поклањају ти његову марку, и
сигурност да је та марка боља од других, поклањају ти склоност да упоређујеш
свој сат са осталима. Не поклањају ти они сат, него си ти поклоњен, тебе дају
за рођендан сату.
Увод
у обуку за навијање сата, Хулио Кортасар
Nikad nisam ovako pogledala na sat... :) Nasmijao me, mada, stvarno je zastrasujuce..
ОдговориИзбришиAsocirao me na jednu metaforu: 'Evo me kad sam imao pet godina. Evo odlazim...' - rekao je dok smo stajali na platformi posljednjeg vagona voza i posmatrali kolosijek vremena kako se udaljava. A treba samo da se okrenemo i da pustimo vrijeme da ide ka nama."
Pozdrav Vas srdacno!
Метафора достојна Кортасарове кратке приче.
ИзбришиХвала на посети.
Срдачан поздрав.