За сада без доброг одговора

На слици: Јудин пољубац; Фотографија: www.magacin.org

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

Земљо моја

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици:  "Прљави пут", детаљ са платна Алексеја Саврасова; фотографија: http://www.kunstkopie.nl

…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.

Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестао ка облацима који се набираху попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…

…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…

…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.

Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…

„Киша, оче“, прошапутах.

Родитељски бес и како га контролисати

На слици: Детаљ са платна Андреа Ментегне "Мртви Христ"; Фотографија: www.aguam.com

Непослушност је природна реакција свих нас, па тако и мале деце, односно деце уопште. Конструктиван однос према дечијој непослушности у чијој основи је потреба за остваривањем аутономије и независности  можда је најтежи део родитељства и васпитног посла. Многи родитељи, на жалост, на дечију непослушност реагују на погрешан и деструктиван начин.

Суочени са дечијим негативизмом који у крајњој инстанци може попримити и квалитет гнева, родитељи могу да направе још једну грешку, да импулсивно артикулишу сопствени бес према детету. Деца су беспомоћна пред родитељским бесом. Када родитељ виче на дете, он затвара све природне начине испољавања гнева и дете мора да га потисне, апсорбујући при томе још и родитељски бес. Због чега је ово толико штетно? Осим што доприноси  (не по правилу) формирању пасивно-агресивне структуре личности (несвесна мотивација детета да пољуља ауторитет родитеља радећи супротне ставари од оних које се очекују од њега), ствара одличан амбијент за одрастање субмисивног (потчињавању и покорности склоног) појединца као и за учење понашања по моделу, односно (раније и) касније решавање конфликтних ситуација на начин посредован испољавањем беса.

Бес, дакле има утицај на (не)успешно родитељство. Он доприноси томе да родитељ донесе (не)исправну одлуку. Врелина беса замагљује и разноврсност могућности избора и капацитет избора најприкладније опције.

Када напустиш собу

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Детаљ са платна Андреа Кона;
Фотографија: http://artdosug.ru/

Када напустиш собу

у којој ниси била

и која је то постала када те је наслутила

и у којој је преврнута остала

твоја шољица за кафу

и жеља коју ниси смела да изустиш

јер бих је могао чути и испунити…

и од чије буке су зидови напукли

да се срца не би распукла…

Када напустиш ту собу

у коју ни крочила ниси

прерано углавном

а у њој те све упамтило

и у којој су ти дланови остали на мом лицу

и један завејани пожар

који ниси смела да распалиш

јер бих га својим уздасима могао разбуктати

и од чије ватре се истопила планета

да се очи не би истопиле

Када напустиш собу

у којој ниси гостовала

у неко време можда случајно

а сваком календару остала најдражи гост

и у којој су сви сатови стали

када си први пут трепнула

и један вулкан на хоризонту

који си са страхом посматрала

јер се у мојим очима плавио

и од чијег заласка је свет остао без боја

да би чежња остала румена...

Опсада Слободе

На слици: "Бојарна Морозова" Василија Ивановича Сурикова; Фотографија: http://svetlostvostoka.blogspot.com/

     Непријатељски однос према уверењима, мишљењима и ставовима који се разликују, као и према неистомишљеницима – омаловажавање, осуда, сузбијање, ограничавање идеја, прогањање, забрањивање и уништавање неистомишљеника – кроз читаву историју био је неизбежан пратилац људских односа. Шта више, нетрпељивост је била својственија човеку него толерантност. Већ је извесно да је нетрпељивост једнако својствена и савременом тренутку цивилизације и ранијим епохама, као и да се данас испољава на мање суров, али свакако безкомпромисан начин. Сведоци смо, наиме, да се и данас у многим друштвима разлика у мишљењу плаћа високом ценом – понекад слободом или чак животом. Једино се може рећи да данас најразвијенија друштва ( ценећи развијеност на основу степена демократизације друштва ) успевају да проблем разлика у мишљењу решавају најчешће на цивилизован начин.

ОСНОВЕ У ЛИЧНОСТИ

     За нетрпељивост, популарно речено, нетолерантност, свакако постоје основе у личности. Анализа феномена показује да у његовој основи није само један већ више типова личности.

Фрагменти 7

На слици: Поље нарциса на Шар-планини; Фотографија: Д.Јосимовић; www.slobodanjovanovic.org

“...Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета из тмине кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама преко којих снег веје… Отаџбина – све је!”

Препознавање

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: МИРИСИ ЛЕТА – Алексеј Зајцев;
Фотографија: ta-which.livejournal.com

     Оних година када јој се чинило да је најусамљенија на свету и посве препуштена на милост и немилост судбини, коју канда није кудила нимало и у коју се бритко и помирљиво умела заклети, његов безпризорни гест је немилосрдно поткрепио све њене претпоставке о људској безочности.

     И тада, након рођенданског поклона који је одбио да прими театрално се изговарајући преурањеношћу за такву врсту присности после свега неколико дана међусобног познанства, одвећ изнуђеног обављањем радних дужности у заједничкој канцеларији;

    И тада и потом, док јој је стомаком треперила танка струна напетости нових разочарања и будућих  измицања пред људским несавршенством, још како подвојена од остатка колектива једне крушевачке установе у култури, ако такве још постоје, и неутаживе жеље за једноставношћу међуколегијалне комуникације, ако има оних које нису компликоване, док је својим тихим постојанством подсећала на студ васељенског глечера, од других злурадо интерпретиран као непристојна охолост сензационализму склоне жене, а својом бешумном сенком надкриљивала сав лажни сјај ситних душа које су у мимоходу пролазиле крај  њене самодовољности.

Парадокс родољубља

На слици: Част и Врлина, детаљ са платна Паола Веронезеа, пре 1567. године.
Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

     Парадокс родољубља, као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење моје  маленкости), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум ( верујем,  из реда суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицирају стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких позиција појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.