"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 29. октобар 2014.

Кључеви душе или од бесе до фермана

На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

петак, 24. октобар 2014.

Сенке

На слици: "Воз у ноћи", Уље на платну, Лионела Валдена; Фотографија: fineartamerica.com

…Нико те није чекао, те вечери хладне и магловите. Нико… Изашли смо као сенке, Ти која о мени ништа ниси знала, ја који о Теби појма нисам имао, те вечери хладне и магловите…

…Никога није било да Те загрли, и пољуби… Пара се подизала изнад локомотиве, негде далеко… далеко… Све даље…

Ја сам отишао… Ти си била упорнија од мене, Ти безимена… Окретала си се, гледала на сат, од ветрова се бранила… Била си упорнија од мене. И стрпљивија…

Или, просто - ја сам волео своју девојку, као и Ти драгана свог, верујем… О, верујем…

петак, 17. октобар 2014.

Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…
Тежак…
И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…
Ни налик. То је од ветрова само урлик.
И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

уторак, 07. октобар 2014.

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Вече у Нормандији", уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нећу рећи стих
Тишина нараста сама
Морао сам бити тих
Међу тишинама

Згрчен је искона мук
Између потиљка и веђа
Мртвих речи струк
Клизи низ леђа…

Век је како узрих
И звона тупо звоне
Тишине брусе стих

Предубоке су оне