Генетика

На слици: Хромозоми; Фотографија: https://www.verified.rs/

Из нових рукописа

Једног позног фебруарског јутра, по хитном поступку, такорећи, спровели су нам из једног подаљег дома за васпитање деце и омладине, неколицину несмајника. Најмлађег међу њима, допратиле су веома рђаве карактеристике, и заправо, мало ко, без иоле значајнијег радног искуства, би спремно поверовао да је био склон најобеснијим поступцима и вршењу бруталних кривичних дела. Да парадокс буде већи а збуњеност надреална, потрудила се и природа. Дечак је, наиме, био висок свега један метар и четрдесет и нешто сантиметра и тежак, тек тридесет и који килограм. Ни мањег створа, ни већег злотвора, прокоментарисао је неодмерено неко од присутних. 

Скопски случај

На слици: Адам и Ева; Фотографија: https://www.srbijadanas.com/

Из нових рукописа

Пацијент Б.Т. (име познато аутору текста) Универзитетске клинике за психијатрију у Скопљу, који је десет година раније одузео живот супрузи обесивши је змијом на грани јабуковог дрвета, испод прозора спаваће собе, распорио је себи грудни кош ножем којим је до јуче љуштио наранџе и последњим атомима снаге, заривајући шаку између суседних ребара, издахнуо, наочиглед већег броја собних цимера. Професор, доктор З.С. одговорни лекар, тј. водитељ случаја, рекао нам је током вечере у ресторану Скопски мерак, да је покојник до последњег дана опсесивно пребројавао властита ребра, те да је последњих месеци, у часовима најдубљег помрачења ума, запрепашћено тврдио да му и након једне деценије недостаје једно ребро, за које се заклињао, да би коначно морало бити ту.

Апотекар

На слици: Напуштена психијатријска установа; Фотографија: http://www.psiholjub.com/

Из нових рукописа

Апотекар из нишке општине Палилула, који је захваљујући електронском читачу здравствених књижица имао прилику да стекне увид у податке о пребивалиштима својих клијента, достављао је на кућне адресе психијатријских пацијената стихове песме „Жудња за животом илити трагови ка сопствености“, осредњег и сасвим анонимног књижевника из расинског округа. Чинио је то доследно и педантно, тачно онолико пута колико би их у својој лекарни слагао да дотичног лека нема у Србији, а да они при томе нису знали ко је упорни пошиљалац. 

Омаж Галији илити, „ВЕРА“, Мона Лиза српске музичке уметности

На слици: Галија, музичка група; Фотографија: https://www.niscafe.com/

Има песама које разумем врло субјективно (а, како другачије?), безмало, аутистично, неко би рекао – сасвим погрешно. Не противуречим, јер шта је живот васцели до једна велика заблудна интерпретација без епилога, до часа док не замине у Господу. Не, не противуречим.

…Ово су тешки кораци, слаби и бојажљиви. Ни налик на друге. На ичије још. И ова стрмина не личи на друм који некуда води. И не знам да ли ћу стићи тамо куда ходим. И где је то? И шта? И зашто уопште газим туда? И због чега ме следе студен и зебња?

Љубавник

На слици: затворска ограда; Фотографија: freeimages.com

Из нових рукописа

Радник Јавног комуналног предузећа, распоређен на пословима парцелатора гробних места, дуго и веома бираним речима се извињавао родитељима чију је кћер зверски усмртио две ноћи раније, у наступу еруптивне посесивности.

Фрагменти 57

На слици: Маска; Фотографија: Wikimedia Commons

Тек када смо ставили маске, пале су нам животне образине са лица. 

Сумор

На слици: Катанац на вратима; Фотографија: https://www.infpol.ru/

Из нових рукописа

У Сумору, варошици на ободу Маглених планина, сви прозори на маленим рударским кућама били су приковани даскама, а врата вишеструко замандаљена крупним и тешким металним катанцима. Пустим уличицама фијукао је хладни горски ветар и разносио новинске листове са асфалта, офуцане пластичне кесе и оглодане кошчице дивљих птица. Залудно тражећи икога, од кога бисмо могли добити објашњење шта се догодило са мештанима, тек на источној капији сабласне насеобине, угледали смо једину живу душу, голуждравог и забрађеног старца.

Нулти случај

На слици: Заштитна маска; Фотографија: https://www.olx.ba/

Из нових рукописа

На почетку четврте седмице од детектовања првог случаја вируса корона у Србији и десетог дана од регистровања првог оболелог у Крушевцу, заштићен од главе до пете, ушао сам у минимаркет у којем већ деценијама тргујем свакодневне потрепштине. Сасвим непрепознатљив продавачицама, засатао сам крај рафа са пекарским производима и на мрзовољни упит једне од њих показао погледом ка хлебу одговарајућег произвођача. „Хлеб?“, затражила је потврду, на шта сам без речи климнуо главом. „Мислите на полубели?“, захтевала је појашњење, након чега сам дуго, јасно и разумљиво трепнуо очима. Спаковала ми је уредно једну векну, а ја сам уместо захвалности озбиљно приметио: „Јутрос су забранили сваки разговор изван кућа и станова“.