Нулти случај

На слици: Заштитна маска; Фотографија: https://www.olx.ba/

Из нових рукописа

На почетку четврте седмице од детектовања првог случаја вируса корона у Србији и десетог дана од регистровања првог оболелог у Крушевцу, заштићен од главе до пете, ушао сам у минимаркет у којем већ деценијама тргујем свакодневне потрепштине. Сасвим непрепознатљив продавачицама, засатао сам крај рафа са пекарским производима и на мрзовољни упит једне од њих показао погледом ка хлебу одговарајућег произвођача. „Хлеб?“, затражила је потврду, на шта сам без речи климнуо главом. „Мислите на полубели?“, захтевала је појашњење, након чега сам дуго, јасно и разумљиво трепнуо очима. Спаковала ми је уредно једну векну, а ја сам уместо захвалности озбиљно приметио: „Јутрос су забранили сваки разговор изван кућа и станова“. 

„И треба!!!“, узвратила ми је раздражљиво, са хистеричним, одвећ неконтролисаним олакшањем, а лице јој је оковао грч ослобођене агоније. Нашалио сам се грубо и неувиђавно и из продавнице изашао без убеђења да је чула и ваљано разумела моје извињење. У раним вечерњим сатима добио сам позив од епидемиолошке полиције. Предочено ми је доста строго да је у стању нервног растројства, трговкиња која ме је услужила, од поднева смештена у психијатријском карантину на обронцима оближње планине, те да као непосредни патогени агенс морам остати у апсолутној самоизолацији док се не утврди нулти психијатријски случај.