Омаж Галији илити, „ВЕРА“, Мона Лиза српске музичке уметности

На слици: Галија, музичка група; Фотографија: https://www.niscafe.com/

Има песама које разумем врло субјективно (а, како другачије?), безмало, аутистично, неко би рекао – сасвим погрешно. Не противуречим, јер шта је живот васцели до једна велика заблудна интерпретација без епилога, до часа док не замине у Господу. Не, не противуречим.

…Ово су тешки кораци, слаби и бојажљиви. Ни налик на друге. На ичије још. И ова стрмина не личи на друм који некуда води. И не знам да ли ћу стићи тамо куда ходим. И где је то? И шта? И зашто уопште газим туда? И због чега ме следе студен и зебња?

Има и оних (песама) које никада до краја не докучим, чак и унутар бесконачног, веома личног, метафизичког интерпретативног имагинаријума, песама које само интуитивно заслутим и у њима засним. Признајем.

…Врлетна је ово стаза. Нисам никада сличном корачао. И сенке што се ка мени пропињу и ветар што хуји кроз моје дечачке кости и грч који стежем у песницама и она непознаница која ме упија, упија, упија ка сопственој недосежности, шта је то? И ко?

И у њима, нерасуђеним песмама, сасвим мален и сасвим сам, сред мноштва древних мене, расутих у недословности као стакленца калеидоскопа, у ретким речима, у нотама које постоје много пре мене, пре свега после искона, у њима, нерасуђеним песмама, заројена питања, куда сам бивао, где сам застао, када одустао, шта је од мене остало..?

…Пењем се. Мој живот је прегршт тишина, носим их са собом, као једино своје, као све своје, оно што је од мене остало, носим их без гласа и једа, кроз најдубљу  и једину тишину која ми не припада, кроз тмину којој сам се подао. И корачам…

Запитам се често јесам ли се огрешио премного? Толико дуго само ослушкивати, а никада дослушати. Оправдавати се младошћу, незрелошћу, страшћу. Давати преимућство свему ономе ефемерном чега се застидиш неке тешке непреспеване ноћи, нечему чега ћеш се одрећи, надајући се да ће ти бити опроштено. Јер ће тај час неизоставно доћи. Тај суд.

…Малена је моја снага, дрхтим, посрћем, али ме облива нежна милина. И кураж. Модри  врхови се благо протежу кроз освит. У том пурпуру нема патетике, нема милости, ни поезије. Само правда и груди које се надимају. Надимају, надимају, помаљам главу и… дишем…

И зар је важно њено име? Она је круг, она је млечни пут, она је васељена, она је отуд. Она је истина. Она је промисао. У њој је сва недокучива лепота живота. И његова тајна. И његова одгонетка.

…Готово је. Тај зрак сунца описује пропланак као Да Винчијева рука платно. Стојим под његовим топлим сечивом и посматрам ЈЕ. Трагови на мојој кожи су свежи и врели, али зар вреди ишта без пострадња?

То је она: „ВЕРА“ – Мона лиза српске музичке уметности.