Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам. 

Бол

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У рани сутон Бадњег дана, хладне зиме господње хиљаду деветстодеведесет и неке, довуче се утварно к мени Никола Мелницки, мој двадесетосмогодишњи шурак, син ситнијег бизнисмена локалног домета, коме послови уистину и нису ишли од руке.

Беше то, својевремено, веома својствен младић, настраних интересовања и помало усиљене нарави, што је његовом непопустљивом карaктеру давало ноту упадљиве девијантности, а самом опхођењу обрисе мизантропије. Искрено говорећи, нисам много марио за то јер сам контакте са дотичним имао веома ретко и рекло би се случајно, тј. негде где се то не би могло очекивати и у доба када најмање доликује. Оно што је на мене, међутим, остављало нарочити утисак  и умело ме збунити више него комплексност психичког склопа био је сами спољни изглед, а особито лице. Елем, била је то ретко здепаста појава упадљиво ниског раста и нарушених пропорција, са доминантном главом на изразито мишићавом телу кратких а снажних удова. Слабо покретљивих кукова, ходао је необично широко и неумољиво и равно, попут особе у трансу, а када под десном  мишком  не  би  носио  црну,  похабану актен ташну или руке држао у џеповима, јако би њима гестикулирао, што је већ накарадној појави давало обрисе скаредности и некакве несвакидашње туге. Али, ВИС а ВИС, што би рекли, погледати се у очи са њим умело је бити врло непријатно и исцрпљујуће. Испод ниског набораног чела на широком лицу налик безизражајној масци, попут два замрзла планинска језера блистале су ледом очи укоченог погледа.

Све тече ништа се не мења

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРЕКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Киша; Фотографија: http://forum.krstarica.com

Некада ништа не остане од пламена

Осим – Ништа

Дуг мост од хладног камена

Преко којег се тишина смуца

И – Ништа

Из нових љубави древне чежње цвиле

И када су копниле највише ту су биле 

Некада ништа не оконча

Да би окончало

Зауставе се на трен откуцаји срца

Да бих мук послушао

Док заварава крај

Из дубоких тишина древне ћутње звоне

И када их не чујем најгласније су оне

Некада ништа не остане од Некада

Осим – Некада

Понека реч сунца коси зрак

Да се не угаси мрак

Под којим тишину ројим

Из позних јутара древни сутони цуре

И када касне некуда журе 

Фрагменти 29

На слици: Борислав Пекић; Фотографија: www.6yka.com

Никада никоме и ни за шта не признајте да је у праву. Ни по цену живота. Ваше мишљење је најбоље, јер за њега никоме ништа не дугујете: ни искуству, ни туђој мудрости, ни науци, ни историји, ни откровењу – само себи. Немојте се сагласити чак и ако вас убеђују да сте паметни. Савладајте ваше устрептало срце које жуди да се са тим сложи – то је клопка! Они желе само вашу сагласност. Затим ће од вас тражити да се, будући паметни, и у другим стварима сложите. А куда би вас одвело то попуштање – одвело би вас у анонимност. Не, ви ћете им рећи да сте будала, допустићете да се око тога развије дијалог, а ви ћете, ако мене послушате, разуме се, отићи тамо где ћете на миру моћи да слушате једног човека који ће вам о једној теми говорити на једино могућ начин. Треба ли да вам кажем, да ћете, највероватније, тај човек бити ви.“                                                                               

                                                                               „Тамо где лозе плачу“, Б. Пекић

Писмописац

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

                     На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

-Писао сам јој писма, признајем, ето… Другачије није могло, не питајте зашто… - тегобно је прошапутао доктор Гавриловић, дубоко уздахнувши. Киша је већ читав сат досадно сипала и са врхова борових иглица смерно капала у његов врат. Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

-Време је да се склонимо одавде, докторе Димитријевићу, канда неће престати да пада још дуго – предложи др Гавриловић свом колеги – Шта мислите о томе да похитамо Владимиру и сачекамо да киша стане? У његовом бифеу увек има доброг вискија, а зацело ћемо га и обрадовати.

Фрагменти 28

На слици: Најава олује; Фотографија: wallpaperpanda.com

„…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана. А, то је, сложићете се, суморан призор…“ 

Црњански – путеви засути лишћем свелим

На слици: Магла; Фотографија: lancia88.blogspot.com

ПРИЧА

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, као црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисaо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим:

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више

***

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке (2)

На слици: Антон Павлович Чехов; Фотографија: ria.ru

„Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.

  

Прво писмо написао је Чехов 16. јуна 1899. године. Олга је одговорила 22. јуна. Венчали су се непуне две године касније, 25. маја 1901. У Москви, у цркви Воздвижења. То, међутим, није био и крај преписке. Због лошег здравственог стања Чехов је морао да живи у Јалти, док је Олга Книпер, као глумица, била везана за Москву. Негде између та два града готово сваког дана сретала су се два писма: једно је ишло са севера на југ а друго са југа на север. Та писма представљају драгоцен извор за проучавање руске књижевности и руског позоришта. Међутим, она су и много више од тога: дирљиво сведочанство о интимној драми двеју душа осуђених на усамљеност. Усамљен је Чехов, који је принуђен да живи далеко од књижевности, далеко од позоришта, па чак далеко од стварног живота. Усамљена је Олга Книпер, која у многољудном позоришту често нема коме да се повери. Њихови повремени сусрети, углавном краткотрајни, још више појачавају ту усамљеност и она прераста у водећи мотив преписке.

Целокупна преписка садржи готово хиљаду писама и телеграма и објављена је на руском језику у три обимне књиге. У овај избор, ушао је само мањи део, укупно двеста писама и телеграма. Многа од њих приређивач је морао да скраћује, испуштајући места која су данашњем читаоцу незанимљива или неразумљива.. Ипак, и у тако скраћеном облику, она обезбеђују широк и поуздан увид у једно од најлепших и највреднијих дела светске епистоларне књижевности.“

  

…ИЗБОР ИЗ ПИСАМА...