Сећање на Брела

Жак Брел,
белгијски кантаутор и глумац, 8. 4. 1929 — 9. 10. 1978
Фотографија: rockarchive.nl

У почетку беше реч…

Код Брела, остала је – реч – искрена, узвишена и чврста. „Волим речи. Важне су а људи их расипају. Веома поштујем реч. Само мали број речи савршено разумемо“…

„Песницима су прве речи поклоњене“. Камо среће да је ова опаска Пола Валерија примењива на Брелов рад. Као недвосмислени изузетак он је прошао улицу искуства кроз трње бола и патњи. Зато убране руже на том путу одишу свим мирисима живота. Отужним. Опојним.

„Мени су потребне године да некој ствари дам одговарајућу реч… А када у мору речи, једна реч засија, онда тек одређени појам добија смисао, нову димензију“…

Ипак,много је вредних речи засијало у контексту Бреловог опуса. Има их од велура али и од гранита. Једнаких су вредности јер их музика и глас уравнотежују. У њима се крију суштински животни импулси: опорост, огорчења, непомирљивост, агресивност, препреденост, охолост али и дијаметрално супротне назнаке: благост, смирење, уважавање, нежност, наивност и скромност. Укратко – варијације – од интелектуално срочених критика до сумпорно – искричавих бљесака ироније.

Јефимијина „ПРИНОШЕНИЈА“- почеци европске женске књижевности

На слици Диптих монахиње Јефимије
Фотографија: srpskoblago.rs

     Прва српска песникиња и списатељица, Јефимија, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног кесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје Деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац… Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…

Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определили су је да крене путем монашког живота. С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име Јефимија. Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику с друге стране, великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот.

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

На слици: Јефимијино приношеније- Похвала Кнезу Лазару
Фотографија: beautifulserbia.info

   … мистично језичко сведочанство духовне стварности. Плетеније словес је стил карактеристичан за српску и уопште јужнословенску књижевност краја четрнаестог и почетка петнаестог века. Oсновна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

ПИСМО МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА УПУЋЕНО 3. НОВЕМБРА 1976. ГОДИНЕ ОДЕЉЕЊУ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

Писмо Меше Селимовића представља примаран историјски извор и оно је незаобилазан извор приликом проучавања рада и дела овог познатог писца. Корисно је како за историчаре књижевности тако и за биографе овог познатог писца, самом чињеницом, да је Меша Селимовић напоменуо да се ово писмо сматра пуноважним аутобиографским податком.

Јовица Курешевић

“Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Изгнанство, Андреј Звјагинцев

На слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.

Фотографија: http://www.filmski.net

Ако закорачите у „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева, кренућете на предалек пут бесконачним пространствима неизрецивог  и на концу се неизоставно сусрести са васељенским размерама тајне човековог поимања живота. И сасвим извесно, то неће бити тек пуко путовање фасцинантним пејсажима визуелне поезије, достојне ренесансних мајстора сликарства и метафизичких висина Тарковског, нити понирање у свет фотографија натопљених најгушћом тишином и сублимираним невербалним искуством, већ дуго и драматично трагање за одговорима на болна питања оправданости  властитих избора и одлука.

Мистична и вишеслојна недореченост Звјагинцевљевог „Изгнанства“, безусловно ће вас увести у монолог са властитим недоумицама, оним окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом вредности и савременим светом и једини излаз из туробног лавиринта беспућа биће неизбежно суочавање са поразом свих овоцивилизацијских клишеа. И биће то једина победа којој се можете порадовати. Иза ње се тихо и самоуверено помаљају обриси Јеванђеља. Имамо ли још увек снаге и воље да их наслутимо?

Фрагменти, 2

На слици: Фрагмент са изложбе слика "Круг" Тијане Којић
Фотографија: http://www.seecult.org

***

“Научио сам да је свака журба узалудна

и сваки немир јалов.

Свеједно се дочека све,

свеједно се открије смисао или бесмисао свега.

Свеједно човјек обиђе читав свој круг.

Па, нашто онда толика журба?”

Фрагменти, 1

На слици: Владимир Набоков; Фотографија: news.bbc.co.uk

***

”…Мој живот је непрекидно ОПРАШТАЊЕ са предметима и људима,

који, најчешће, не обраћају никакву пажњу

на мој горки, безумни, магновни ПОЗДРАВ.”

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке

     „Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.