РУКОПИС ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА

Поштовани пријатељи,

један средовечни државни чиновник из старе српске престонице, обрео се ономад поново, противно природним законима, сасвим случајно и ничим изазвано, такорећи изненада и са недостојним усхитом, у своју двадесетпету годину живота, завукао се међу рафове једне скучене и тескобне продавнице ауто делова егзотичних модела (које одавно већ нема), одакле је кроз отворена врата данима посматрао пијане ждераче свињског печења у гостионици преко пута, и још једном сео на ону исту столицу похабаног наслона и за онај исти излизани сто обасут парагон блоковима, где је током једанаест врелих јулских дана, у магновењу и грозници, у свесци са квадратићима, написао нешто што ће након 23 године угледати светлост књижарног излога, у ексклузивном пешачком центру савремене српске престонице.

Најдубљу захвалност исказујем Огњени Лазић, Александри Матић-Николић, Негослави Станојевић и Татјани Петров, потписницама ПРИКАЗА РОМАНА, као и Тањи Таубнер-Гајић, строгом и добронамерном редактору наслова.

Велико ХВАЛА и свима Вама, блогопријатељима и блогопратиоцима, који сте ме својом подршком оснажили у уверењу да ваља покушати.  

Ортопед са сломљеном душом

                  На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

   

У слабо осветљеној чекаоници аутобуске станице у Крушевцу, међу мноштвом промрзлог и мрзовољног света, седео сам на офуцаној дрвеној клупи са старим пријатељем из момачких дана, ортопедом Савом Пољанским, проћелавим педесетогодишњаком распусних зулуфа и меснатог носа који се од корена ка врху ширио целом дужином и на крају добијао помало прћаст облик, какав виђамо код луцидних и промишљених људи којима оданост и брига представљају испуњење животног смисла. Углавном ћутљив и замишљен, никада није био занимљив саговорник, а када је и учествовао у каквој дискусији или полемици, више је саопштавао дубином уздаха, дужином пауза у излагању, загледањем у страну и томе слично, неголи примедбама и констатацијама. Штавише, њихова јетка сувислост је умела исцрпљивати слушаоца подмукло и споро попут мемле и влаге и нагонити га још на стална преиспитивања и сумњу. И самог себе сам небројено пута затекао у зебњи, какву сам то, и колико страшну, грешку направио, након његових простих и шкртих „Ех, децо, децо…“, усред каквог обичног младалачког несташлука или неодмерене изјаве својствене том добу. Ни те вечери није био расположен за ћаскање, за какав тривијални и спонтани дијалог, примерен обичном свету, јер за њега је све вредно пажње морало потицати из вишег поретка ствари или бити необично важно. Прекрштених руку, у дугом црном капуту, седео је наслоњен и зурио кроз замагљена окна чекаонице у децембарски сутон који се суверено подизао над градом. Снег је вејао већ трећи дан, ветар фијукао кроз станичне холове, а температура ваздуха тонула у поларни минус.

Игра лествицама

На слици: Бор на Кемној Гори; Фотографија: http://www.kamenagora.com

…Тек онда само, када у сопственим магновењима препознамо искључивост и екстремизам, залажење у дубоке и непрегледне маглине поништавања живота, можемо бити сигурни да свака наша амбиција, била она идеолошка или политичка, уметничка или филозофска, научна или празноверна – није само потајна жудња за смрћу. Сопственом или туђом, свеједно је.

Отуд, можда, нема узвишеније овоземаљске дужности до подређивања властитог ништавила трагању за врлином. У њеном бићу није похрањено само милосрђе, па чак не ни сама љубав, у њој је праисконски завештана свака мера људскости. Али гле чуда, на том путу, врлетном, уском и стрмом, путу необично топлом, несвакидашње милом и тајанствено умирујућем, готово да нема никога.

Понајпре, мене. Убогог, кукавног, малог, недостојног.

Фрагменти 41

На слици:Колапс; Фотографија: http://www.pinterest.com

„…-Жив сам, Дејане. – поновио је са извештаченом благошћу, гласом који је израњао из телесне грознице.

-Наравно да си жив, зашто не би био?

-Зато што нека умирања никада не престану, а то је велика разлика, сложићеш се, живети пуним плућима и само дисати. Нека умирања… Почну тако, изненада, сасвим неочекивано, када живот забуја као пролећне воде, у часу када верујеш да ти припада читав свет и да можеш умрети од лепоте, она се увуку као куга у твоја недра и почну да те копне и пију… и пију те и копне, копне таман толико да те никада не докопне. И за сваког створа на планети, ти си жив, учтиво поздравиш комшију у пролазу, осмехнеш се касирки у ДИС-у, погађаш се на Новој пијаци за струк празилука, климнеш главом на шалтеру у банци, фотографишеш дечицу док дувају свећице на рођенданској торти, директору скрешеш у брк на колегијуму, пацијенту стрпљиво објасниш зашто не сме да манипулише прстом са којег је управо скинут гипс… и ти си жив. Жив, а у ствари…„

Жудња за животом илити трагови ка сопствености

На слици: Псеудоидентитет; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Ја не питам када ћеш стићи, мене интересује да ли си пошао?

Нити марим којим путем идеш, ја желим да знам куда си кренуо?

Није ми важно где си до сада живео, са ким си живот делио, нити чак, јеси ли сваког дана умирао?

Важно ми је да ли си тада постојао и колико си силан био?

На хајем да ми кажеш да ли си тријумфовао или губио, али бих силно да знам јеси ли горео и у победи и у поразу?

Да ли си славио или капитулирао, не марим ни мало, ја хоћу да знам јеси ли издао?

Фрагменти 40

На слици Усамљено дрво; Фотографија: Блог Дмитрия Шаменкова

...Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ, а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља, а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

Тишине

На слици: Тишина; фотографија: WebDiscover.ru

Када заћутиш  како још не умеш

После свих недоречености

А после недоречености

Све проговори

И ћутање

Када заћутиш како још не умеш

И када то буде све што умеш

Не бих ово рекао...

На слици: Излазак сунца; Фотографија: Nadlanu.com

Ако је мера националног космополитизма удворички антинационални опортунизам и ако је критеријум вредносног универзализма багателизација историјске посебности, онда, не само да друштво негује перверзне амбиције, већ чини то унутар затвореног културолошког  и политичког система у којем свако супротстављање дотичној парадигми постаје подвиг. Најчешће, појединачни. Зато је у Србији још увек лепо запевати о Слободи.

***