„…-Жив сам, Дејане. – поновио је са извештаченом благошћу, гласом који је израњао из телесне грознице.
-Наравно да си жив, зашто не би био?
-Зато што
нека умирања никада не престану, а то је велика разлика, сложићеш се,
живети пуним плућима и само дисати. Нека умирања… Почну тако, изненада,
сасвим неочекивано, када живот забуја као пролећне воде, у часу када
верујеш да ти припада читав свет и да можеш умрети од лепоте, она се
увуку као куга у твоја недра и почну да те копне и пију… и пију те и
копне, копне таман толико да те никада не докопне. И за сваког створа на
планети, ти си жив, учтиво поздравиш комшију у пролазу, осмехнеш се
касирки у ДИС-у, погађаш се на Новој пијаци за струк празилука, климнеш
главом на шалтеру у банци, фотографишеш дечицу док дувају свећице на
рођенданској торти, директору скрешеш у брк на колегијуму, пацијенту
стрпљиво објасниш зашто не сме да манипулише прстом са којег је управо
скинут гипс… и ти си жив. Жив, а у ствари…„
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...