 |
| На слици: Бор на Кемној Гори; Фотографија: http://www.kamenagora.com |
…Тек онда само, када у сопственим магновењима препознамо искључивост и екстремизам, залажење у дубоке и непрегледне маглине поништавања живота, можемо бити сигурни да свака наша амбиција, била она идеолошка или политичка, уметничка или филозофска, научна или празноверна – није само потајна жудња за смрћу. Сопственом или туђом, свеједно је.
Отуд, можда, нема узвишеније овоземаљске дужности до подређивања властитог ништавила трагању за врлином. У њеном бићу није похрањено само милосрђе, па чак не ни сама љубав, у њој је праисконски завештана свака мера људскости. Али гле чуда, на том путу, врлетном, уском и стрмом, путу необично топлом, несвакидашње милом и тајанствено умирујућем, готово да нема никога.
Понајпре, мене. Убогог, кукавног, малог, недостојног.
Дивљење онима који су том стазом храбро закорачили, молитва нама који се пртином још увек нисмо окуражили.
Благост свима.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...