 |
| На слици: Излазак сунца; Фотографија: Nadlanu.com |
Ако је мера националног космополитизма удворички антинационални опортунизам и ако је критеријум вредносног универзализма багателизација историјске посебности, онда, не само да друштво негује перверзне амбиције, већ чини то унутар затвореног културолошког и политичког система у којем свако супротстављање дотичној парадигми постаје подвиг. Најчешће, појединачни. Зато је у Србији још увек лепо запевати о Слободи.
***
Није победа Доналда Трампа на прохујалим председничким изборима у Америци никакво, тобожње, изненађење, како нам се то жели представити. Ни случајно. Демократска друштва, каквим Америка слови, строго су контролисани системи, утолико више, уколико је демократија декларативно заступљенија. Елем, велики је то пројекат, мотивисан прагматичном, у последњим деценијама, сасвим извесно, ретком, сувислом и рационалном одлуком америчких невидљивих структура. У часу стрмоглавог урушавања највећег броја спољнополитичких пројеката америчке администрације и продубљеног неповерења америчког народа у опрваданост и целисходност политике заштите америчких националних интереса далеко од националних граница, у часу када би свако даље експанзионистичко пенетрирање могло изазвати озбиљне реакције већ усплахиреног и подељеног унутрашњег мнења, најбезболније и најмање делегитимишуће признање краха империјалних амбиција, било је промовисање председничког кандидата са другачијим погледом на улогу САД у савременој епохи, примереној њеној актуелној геополитичкој снази. Дакле, отворено суочавање са слабљењем властитих позиција и капитулација пред нарстајућом поларизацијом моћи у свету, елегантно су персонификовани афирмацијом предесдничког кандидата који је пројектован као једино (привремено) преостало излазно решење из интернационалног глиба у који је држава запала. Јер, замислите само да је одлазећа администрација морала обзнанити домаћој публици своју немоћ на фронтовима које је отворила диљем планете, а следећа, са истих фронтова морала кренути натраг у домовину, пре него је отуд прогнају побуђени светови. Овако међутим, повлачење из нагомиланих недаћа кроз прокламована начела новоизабраног председника, представља напобитну вољу народа, и томе се не може ништа замерити. Демокртаски, зар не?
***
„…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана.
А, то је, сложићете се, суморан призор…“
Одломак из приче Писмописац
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...