 |
| На слици Усамљено дрво; Фотографија: Блог Дмитрия Шаменкова |
...Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца
данима већ, а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у
влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано
посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља, а трава буја дивље и
необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог
смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро
увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се
корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није
могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.
Одломак из приче Писмописац
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...