Човек од стакла

На слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com

…Обрео си се у неодлазно, пријатељу мој.

 

Чини се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.

 

И како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу истину. Још јечи васељеном тај мук.  О истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће тишина наставити да прича.

 

Недостојан и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет Кортасара пред сан…

 

…Листић дрски  што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…

 

Мили мој…

 

…Мили мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…

 

Сувишно је да те питам који одговор си пошао да тражиш?

Последње разврставање или академици трче почасни круг

На слици: Житно поље пред олују; Фотографија: sastavios.blogspot.com

„У сваком случају, боље да се разборитост покаже оним што се прећути, него оним што се каже“.                                                                   Артур Шопенхауер 

Не, не драги моји, није то никаква префињена култура дијалога, ни жуђена слобода јавног мнења. Још мање је витешка морална храброст, а понајмање узвишена и рафинирана мудрост.

Неће од напрасно прозборених „истина“ српска дијалошка парадигма постати култивисанијом, нити ће  слобода мишљења освојити нова забрањена пространства. Још мање ће „хладнокрвна разборитост“ прострујати замуклим Народом, а понајмање ће национално биће бити филозофски просветљено „великом и бруталном истином“.

Биће пре, да је по среди, одурна и хладна самодовољност остварених нихилиста, бесловесно и дрско брбљање ситних душа; кукавичка опортуност под канџама моћног Шахријара и напослетку, бедно удворичко посипање пепелом.

Да, да драги моји, то је оно дуго очекивано, програмирано буђење опскурних спавача, отелотворење њихове бизарне гробарске поетике. То је очајнички крик неуспелог националног декодирања. То је коначно и последње разврставање. Тачка!

Партитура за неозборено

На слици: Партитура: chokedsense.deviantart.com

…Страх ме да закорачим у неизговорене речи.

Челична студен језди пустопољином… И ветар походи тишину кроз отворене прозоре. Празну собу, празан дом.

Где никога више нема – Не смем.

Чујеш, бршљан низ одјек везе чудан шум. О како бих, како да дозрем, ако залутам опет, куда води пусти друм?

…Из мука оседлан за маглине тмуре, у очима ти затонуле као хуј згаслих звезда. Где ми све капљице крви још шашаво зуре у први уздах… У похарани бруј…

…Оног јутра које бледи непомично, од којег и сам неозборен остајеш.

Па те гледам немо, гледам нетремично, и не смем рећи: недостајеш ми…

…О, како ми недостајеш

…ИЛИ МОЖДА ОВАКО…

Нулто поглавље

На слици:Молитва; Фотографија: www.ceopom-istina.rs

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

Овлашћено од заборава

На слици: Поље пшенице; Фотографија: http://www.gnojidba.info

Овлашћено од заборава, престајеш да збориш, Косово моје.

Глас Твој копни баш тамо где мој урликнуо није.

На Пољу оном где тишина векује сада мук дозрева.

И док слушам оно што не говориш и сам ћутим оно што чујеш.

Опрости, бејах премален спрам Твоје големости.

И преголем спрам скрушења Твојег.

Па Те молим, душо моја, када прстима ка лицу ми кренеш, не плаши се страха мога.

Помилуј ме грешног и пусти да издахнем…

…Сасвим сам и сасвим нем

Kако сам бранио умирућу Европу

На слици: „Слобода предводи народ“, Ежена Делакрое; Фотографија: roarmag.org

Већ сасвим хронична европска несувереност и њена последична егзекузивна инфериорност, увредљиво транспарентна током актуелне мигрантске кризе, огољено потврђује да у њој (Европи) не само да нема кохезивног политичког крвотока, већ, понајпре и понајвише нема заједничког вредносног ткива, те да једно изопачено хегемоно језгро деценијама већ несметано и осионо промовише неприродну хомогенизацију око некомпатибилних идеала и искључивих принципа. Отуда, не треба да збуњује општа европска импотентност, њена заглушујућа филозофска малаксалост и атрофија друштвеног активизма, нити пак треба да чуди радикализација друштвене атмосфере, драматична поларизација националних становишта и општи дезинтегративни вектор унутар њених граница. Ако из наречене тезе изузмемо статистички легитиман екстремистички потенцијал сваког система, од човека до национа, односно уколико апстрахујемо онтолошку разарајућу тенденцију људске врсте, како на индивидуалном тако и на колективном плану, сав остатак нараслог (ауто)деструктивног арсенала отпада на аутентични, оправдано и очекивано, неадекватно артикулисани бунт остатака рација савремене европске епохе. Управо на начин и у мери која одговара пројектанту.

Од маргиноцентричне културе до нормализације патологије

На слици: Отуђење; Фотографија: yle.fi

У часу када је нормализација патологије постала парадигма арогантног успостављања инверзног система вредности, а вазализовани масмедијски естаблишмент бескрупулозна, колонијална испостава односног пројекта и хладнокрвни манипулатор систематског промовисања свакојаке друштвене маргине, безочни вредносни нихилизам набујале псеудоелите оваплоћен одрицањем од природних и традиционалних димензија цивилизације - постао је нормативни стандард подавања окупатору.

…Јер страшније и погубније окупације од вредносне – нема.

Европска духовна индолентност

На слици: Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског; Фотографија: celluloidwickerman.com

   Медиокритетизација, вулгаризација, банализација, уопште узевши, општи декадентни дискурс није пошаст само наше земље и нашег народа. Нама је, наиме, лако да препознамо наше прилике и обично смо склони да их екстрахујемо из општег тренда епохе и сагледавамо као изоловане националне поразе. Ако, међутим, помније обратимо пажњу на остатак контекста, регионалног, континенталног, а и шире, неће нам бити толико тешко да приметимо да се наш вредносни микрокосмос не разликује битно од општег вредносног амбијента у чијој је болесној основи арогантни нихилизам. У том смислу, ни нова ријалити провала са којом се суочавамо ових дана на националним фреквенцијама, ни париска Ебдо трагедија са почетка године, ни актуелна мигрантска криза, ни европска духовна индолентност уопште – не разликују се у својој основи и смештени су на истом мрачном континууму корозивног карактера, као бизарна копилад универзалног пројекта умоболног који настоји да унификује вредносни поредак до мере потпуне инверзије, апсолутне аперсонилизације индивидуе и укидања ума као средства спознаје.

***