Причешће у доба короне

На слици: Сцена из филма Повратак, Андреја Звјагинцева; Фотографија: https://rusofilos.wordpress.com/

Из нових рукописа

У манастиру Свети Роман, надомак Ђуниса, са ражањске стране, причестили смо се на концу треће седмице васкршњег поста, и на крају друге недеље од почетка короновиремије у Србији, уочи ноћи када је у земљи заведено ванредно стање и три дана пре проглашења епидемије. 

Приспевши потом, са радошћу и усхићеним миром на посао, пријавих колегама из канцеларије да сам обавио свечани чин, те да бих данас на паузи за ручак, са осталима, могао појести нешто спремљено на уљу. Добих хладан одговор да ће ускоро крај радног времена и да нема заинтересованих за оброк, те да је остало понешто од јуче припремљене хране којом се могу самопослужити, као и да нису расположени за кафу, како смо то, по правилу, чинили пред растанак. На уобичајеном краћем састанку пред одлазак кући оних из прве смене, ненадано, столице на којој обично седим није било у канцеларији, а кроз широм отворене прозоре у просторију је урањао бритки мартовски развигор. Са радних столова су се претеће зашепуриле боце са асепсолом, а са лица присутних бректеће запућиле зелене заштитне маске. Након што је последњи запослени изашао, такорећи, у колони, један за другим, на врата је покуцао петнаестогодшњи момчић са обала Тисе и зебњиво упитао да ли сме да ми се обрати. По добијеном одобрењу, лице му се озарило а са усана се тихо разлегло: „На здравље и спасење“. Чисто срце, помислих, надахнуто самим собом, а на питање откуд му знање да сам обавио свету тајну, добих кратак одговор: „Знам“.