Љубав

На слици: Нацртана срдашца; Фотографија: http://www.psiholognovisad.rs/

Из нових рукописа

Крхког и насмејаног момчића од својих 17 година, упадљиво разнобојних очију, који нас је свакодневно даривао листићима хартије са незграпно нацртаним срдашцима, и у њима исписаним, нашим именима, испраћали смо из канцеларије тронуто и веома љубазно, безмало егзалтирано, изговарајући биране речи захвалности, охрабрења и подршке, да бисмо одмах потом, са шкљоцањем језичка браве затворених врата иза којих је нестајао у нигдину тамних ходника и наше равнодушности, са подсмехом коментарисали поклоњене цртеже у којима смо подругљиво и обезвређујуће препознавали детаље менталне ретардације, инфантилности и емоционалне незрелости. 

Скоро три деценије доцније, већ посве на заласку својих суморних службовања држави, извевши властиту децу сасвим далеко и недосежно на путеве својих живота, и заточивши себе у дубоке, хладне и звонке тишине сопствених живота, са горком и болном носталгијом, почели смо се присећати давних тренутака са почетка својих каријера, непогрешиво слутећи да је негдања љубав са папирића, које смо онда брзометно бацали у канту за отпадке, била једина честита, једина искрена и једина одана. И, можда, сасвим – једина.