Наранџе

На слици: Болнички ходник; Фотографија: https://lolamagazin.com

Из нових рукописа

На одељењу за хемодијализу крушевачке опште болнице, провели смо читавих једанаест сати, чекајући на трансфузију концентрованих еритроцита. Наиме, већ у девет сати тог суботњег јутра, мој блиски рођак је примљен у једну од пет болесничких соба, где је чекао медицинску интервенцију. У 14:30, отпочеле су посете хоспитализованим пацијентима, али на наше изненађење, у наредних 120 минута, у замрачени ходник је крочила само једна особа, човек од својих шездесет година, у тамно сивом оделу са тегет краватом на белој кошуљи. 

Уредно је одложио неколико кеса са по пар наранџи на једину столицу у дну ходника, а затим, узевши једну, ушао у прву собу и стао крај кревета у којем је боловала млађа пацијенткиња у веома лошем општем стању. Сасвим поспана, буновна, расејана и физички исцрпљена, лежала је у постељи празно гледајући у посетиоца који се својски упињао да сазна нешто више о њеном тренутном здравственом статусу. Након неколико минута нецелисходне и једносмерне комуникације, гост је одложио поклон крај узглавља и напустио собу. Са новом кесом дарова у руци, приступио је једином оболелом који је лежао у наредној соби. Безмало губећи свест од гангренозних болова у левој нози, старији чичица није имао нити снаге, нити стрпљења нити воље да разговара са посетиоцем који му се представљао као сестрић, те је овај, после неколико неуспелих покушаја да ступи у луцидан контакт, оставивши наранџе на ноћни сточић, искорачио из собе уз пар топлих поздравних речи. У следећој соби је пришао младићу који је у том часу примао дозу крви и саопштио му да се не секира превише јер су резултати најновијих анализа у које је имао увид пре доласка у посету, сасвим добри, те да ће, без сумње, бити отпуштен колико у понедељак. У последњој соби је разговарао са извесним адвокатом, уверавајући га да има нове доказе у парници коју води против комшије и да ће безусловно и стрпљиво сачекати његов опоравак и повратак у судницу. Адвокат се правдао да му ништа није јасно, да не разуме о каквим доказима се ради и да не може да се  сети поступка о којем је реч, али је свакако задржао наранџе. Излазећи из собе, двојица медицинских техничара, ненаметљиво и дискретно, прихватила су посетиоца за надлактице и повела са собом. У часу док су пролазили крај нас, чули смо део тихог обраћања једног од њих: „…ово је време за пријем посета, професоре…“. Спрам болесничких соба, све време су била отворена врата ординације за консултације, у коју нико није ушао, нити из ње изашао до 20:00, када смо напустили хемодијализу.