Лишће

На слици: Јесење лишће; Фотографија: https://www.lovelymedjimurje.com

Из нових рукописа

Момчића који је грубо и упорно игнорисао хигијену заједничких просторија, трудећи се да свој однос оправда туђим немаром, покушавали смо да упристојимо на различите начине. Када више ниједна едукативно-саветодавна, нити вербално убеђујућа опција није давала резултате, били смо принуђени да посегнемо за конкретнијим педагошким мерама. Одредили смо му прекоредно обављање редарства, захтевајући да наредних седам дана сакупља опало лишће са парцеле од својих пет ари.

Како су крошње јасенова тиховале већ осму деценију, а јесењи ветар чешљао самоуверено и худо, посла је било више него што смо и сами очекивали. Разуме се, веома оштро и строго смо галамили када бисмо приметили да је остао какав непокупљени листић на ободу зоне, претили да ћемо продужити трајање мере до последњег опалог листа уколико се таква ствар понови и сутра, махали рукама као да се ради о злочину и, све у свему, момчића убедили у властиту решеност да га сасвим преобратимо у покорно и послушно биће. Последњег дана, лишћа није било ни за дукате, а ми смо са терасе свог павиљона, већ сасвим уморни од свакодневног, често нецелисходног и надасве противвољног, хладног и души туђег понављања истих прича, жудњом очајника, хрлили погледом по уређеним домским травњацима, тражећи узалудно онај непостојећи листић који је нежно завејавао наше снове, сентименте и неизговорену поезију и за који бисмо безусловно дали остатак живота. У свој роковник, записао сам постиђено, немоћно и поражено: „Неке стазе лишће не прекрије заувек. Оне настављају да шуморе несаницама као крошње високих јасенова. Штета, од њих никада неће постати успомена.“ Без сумње, двоструко тријумфујући, држава је ликовала.