"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 3. јануар 2014.

Грешка

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.stranamam.ru/



   Био је то један од мноштва безличних и сувопарних семинара педагога, који се по неком неписаном правилу одржавају у Врњачкој Бањи, са којих се одлазило усхићеније него што се на њих стизало, а који актерима одавно нису доносили свежа научна сазнања, али дневнице и авантуре – свакако.

     У једној од последњих пауза, у мрачном и дубоком фоајеу хотела Фонтана, из облака дима, изрони преда мном бледо лице средовечног господина са истакнутим залисцима и наглашеним подочњацима.  Истог  трена  закључих  да  пред собом имам колегу своје студентске генерације чију је слику време скоро потпуно нагризло  у мом памћењу. На срећу, ум има своје мале, тајне шкриње у којима је сачуван траг и најмањег животног  бљеска и у мени још једном заискрише згасле очи Милана Миленковића, давних седамдесетих сјајног студента, којег смо због страсног апологирања становишта великана педагошких наука, г-дина Коменског, једноставно звали Јан–Амос. Сетих се истовремено и његовог мемљивог и хладног подстанарског подрума из Пожешке бб, где смо  повремено, до гуше умотани у ћебад, лежали на првим послератним отоманима и посматрали фреске које је влага насликала на таваници. И то беше отприлике све...


– Ја бих рекао да си то ти, Велимире – обрати ми се са симпатичном расејаношћу.

– А ја поуздано знам да руку пружам старом, добром Јану-Амосу – одговорих.

Поздрависмо се срдачно и на брзину договорисмо  вечеру  у  ресторану  Круна.  Семинар  је бројао последње сате.

– Агонија је моја свакодневица, Велимире – настављао је Милан са софистицираном словенском меланхолијом да приповеда о свом животу после друге боце Рубиновог Пинот Ноара. Док вино није ослабило инхибиције и натопило скрупуле, чуо сам да је последњих десетак месеци директор једне техничке средње школе у Колубарском  округу  где  се  стицајем  околности  обрео после заносних београдских година, као и то да је до тада био онај излишни, свакоме сувишни и никоме занимљиви школски педагог чији се посао углавном сводио на прављење распореда часова и уједначавање одељења, те да је ово његов први семинар, што је објаснило чињеницу да се после 25 година први пут срећемо на некаквом стручном  скупу, на којима је иначе моја маленкост поодавно присутна у својству педагога једне наше велике васпитне установе из унутрашњости Србије.

– Живот промиче крај мене а мене више не узнемирава чак ни тегобна свест да се то догађа. Некада ми је сметала и сама помисао на обамрлост и гнушао сам се над сваком врстом капитулације, а данас, ја сам потпуно предат властитој немоћи  и полако престајем да евидентирам и дане у календару. Директорска функција је једна велика социјална камуфлажа којом још помало прикривам своју  загубљеност у трагању за личном срећом. Но, и тај  маневар је на издисају, нисам ти ја кадар да успешно прикривам своје јаде, а искрено говорећи, од тога немам ни емоционалне ни материјалне добити. Напослетку… – ту Милан застаде, наточи себи још једну чашу вина, а затим са маглом у очима продужи гледајући сасвим у страну – напослетку, стари друже, сви велики животи су исход малих ставри, а сваки мали живот последица крупних грешки, зар не? Зар не, Велимире? Сети се само Исакове јабуке. Да ли бисмо уопште знали да је извесни  Исак икада и постојао на овој дивној планети да није оног јесењег поподнева ленчарио под крошњом јабуке, тј. физика се има захвалити малој, квргавој и можда црвљивој јабуци за афирмацију себе као дисциплине и ума свог Исака… и у том смислу већ видим један велики  бронзани споменик у облику јабуке на чијем врху седи омалени, разбарушени  Њутн  са  прстом  на  челу.  Али  ја  већ причам којештарије, опрости Велимире, стари друже… друго сам нешто започео… Но, хоће ли то тебе уопште занимати, зар ти мораш слушати једног очајника  на рубу јавне пропасти који за тебе није марио четврт века а сада би напрасно да се исповеда? И, коначно, ти се сећаш Марије, наше колегинице из Зрењанина – потврдно климнух главом – која је, мораш признати, имала своје ква- литете, још како, и која ме није оставила равнодушним ни стасом ни умом, сећаш се ње, зар не? Ти би имао право знати, тј. ти имаш ОБАВЕЗУ сада упамтити да Марија и ја имамо сина Јована, студента треће године биохемије и кћер Нину, наркоманку,  зависника од тешких дрога, и да, уистину, ми и не живимо заједно иако под истим кровом спавамо и за истим столом обедујемо.

     Направих зачуђен израз лица. Нисам ни слутио да је њихова узајамна наклоност, више интелектуална него емоционална имала такав епилог, а још мање причом  наговештени драмски заокрет.

– Ти би Велимире морао ОСЕЋАТИ колико је у нас несрећних Срба јако присутно очекивање женске безгрешности. Нисмо ли склони идеализацији својих  жена, нарочито
На слици: Уметничка слика Андреа Кона;

оних које нам не припадају, а потом због изневерених очекивања и раскринканих илузија, западати у дубока и дуга депресивна расположења која боје остатке наших живота и сваки нови однос са њима? А какав он може бити, какав, до бесмислен – Милан у том трену  потеже добар гутљај вина, припали следећу цигарету и настави: – Уосталом, моји односи са  Маријом  су  од  самог  почетка,  на  известан начин, били изнуђени и представљали су само врапчића на грани, тј. ето лапсуса, врапчића у руци. Најзад и тај врапчић је стасао, ојачао и одлетео сопственом јату, на своме небу, и сам уверен да ни ја нисам сањани голуб са гране. Узгред, ти Велимире памтиш доцента Лазића који у оно време није имао ни 15 година више од нас а већ је педагошки круг о њему говорио као о великом имену и канда  будућности домаће педагогије, памтиш њега, зар не? Е,  баш њему је отишла тобож моја Марија пошто је родила Нину и заправо се више никада није вратила, иако је наш смешни живот протицао у формалном заједништву, без раскинутог брачног уговора и са прегршт  малограђанских манира. Но, ни ја нисам уистину био искрен. Роман је много пре тога био завршен.  Моје  мисли  су  снагом  магнета  биле окренуте другим очима. Ти би то МОРАО знати, Велимире. Та, ти си тако често  свраћао у мој хладни подстанарски дом и на уво ми шапутао о којечему док сам ја ћутао. Да ли ти је икада пало на памет да ме твоје полугласно приповедање дражи недореченошћу? Зашто си ми говорио о својим деликатним љубавним авантурама? Зашто о срећи? Зашто си шапутао мени недосањаном… једином  међу  нама  који  није  имао  право  на избор? Зашто? Зато се, и тако, догодила Марија коју никада поштено нисам имао и чији никада збиљски нисам био. Моје срдашце је куцало за другом… коју ми пијетет према пријатељству није допуштао. Уосталом, драги пријатељу, моја вечита морална гардо, стего моје наде… ти неизоставно знаш о коме вечерас говорим, зар не? Ти неизоставно знаш… неизоставно.

– Не могу ни претпоставити Милане. Неке нити приче сам тумачио апстракно а поједини моменти ми нису довољно јасни.

– Па, добро, бићу конкретнији Велимире – настави  гантуљиво.  –  Због  љубави  према  другој жени мој живот је поништен. Брак са Маријом који је свој нужни исход имао још пре самог почетка, само је пуки, еволутивни израз моје људске природе, тек сублимирани сексуални нагон кроз жељу за потомством, а, о љубави ни речи. О слободи бирања, још мање. Волео сам… другу жену, Велимире, ону која никада није могла бити моја.

– Још увек не могу наслутити о коме се ради, Милане. Још увек… – констатовах заинтригирано.

– О Ани – тихо рече Милан.

– Којој Ани? – упитах не слутећи.

– Ани, твојој сестри, Велимире.

– Мојој сестри? Ани?!

– О Ани, да, за којом и данас чезнем а коју су моји конзервативни назори учинили недостижним идеалом само зато што је твоја сестра.

– Ја заиста сада ништа не разумем, Милане – изустих збуњено. – О којој Ани говориш? Ја, забога, немам никакву сестру.

– Како то мислиш „немам никакву сестру“, мили пријатељу? – понови Милан моје речи – Ана Милићевић, твоја сестра од тетке… из Призрена.

– Ана Милићевић! – ускликнух лупајући се руком по челу – Али… али Ана није моја сестра, само добра, добра пријатељица из средње школе, забога Милане, забога…

– То није могуће, Велимире – узврати избезумљено Милан – То напросто није могуће. Та, ви сте се тако представљали четири године, Велимире. Ви сте у нашем друштву тако били и третирани а ја сам се тако проклето устручавао… Ја сам потпуно укинуо такву могућност. Вељо…

–  Да…  –  признадох  –  исувише  смо  били присни и може бити тако се и представљали. Ко ће се сада тога сетити?

– Може бити – прошапута Милан слуђено – Може бити…

                                                                                                                         У  Крушевцу, 2000.





4 коментара:

  1. Ajoooooj... i tako lažna sestra uništi nečiji stvarni život.
    Briljantna priča, druže.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. У извесном смислу, истинит догађај, Н.
      Хвала и поздрав!

      Избриши
  2. Procitam vasu pricu i pomislim nista nije tako fantasticno kao zivot...
    Sjajno kao i uvijek.
    Pozdrav srdacan.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ваш коментар изазива нелагодност.
      Пријатну, додуше.
      Хвала Вам много!
      Срдачно од аутора.

      Избриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...