"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 10. јануар 2014.

Саучесник

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: "Кафе под сенкама", Алексеја Зајцева; фотографија: http://www.artrussia.ru/


Нисам вам ово испричао, а требао бих, канда, јер затребаће вам можда када будете осатали сами. Да, да, потпуно сами. Ви и Ваша тајна. Не, немојте порицати, недолично је такво што негирати у Вашим годинама и са таквим животним искуством. Нема живог бића које није некада било усамљено, а ја бих се чак усудио рећи, нема живог створа који је искорачио из самоће икада, чак и онда када је себе највише тискао међу светину. Сам, самцијат, па, још са тајном. Судбина савременог човека, на жалост, или срећу, како се узме, и јесте живот са тајном, и, видите, у тој околности је смештена и његова узвишена мисија у временима која предстоје. Сачувати нешто лично и за себе само, ако је остало ишта још што није вулгаризовано електронском инвазијом на људску приватност, ако је уопште и могуће сачувати ишта данас, када чување значи скретање позорности на себе и активирање најмрачних сумњи и орвеловских претпоставки. Мисао макар неизречену сачувати, ако је могуће мисао само. Јер, не само да не постоји човек без тајне, већ се особа без тајне уопште и не може сматрати човеком. А, шта је човек, уосталом, до једна велика тајна по себи. И када помније ослушнете јасно можете разабрати њено надмоћно тиховање подно недроједа човечијег. Јер нема тајне без недроједа... Но, да прекинем са овим филозофирантским трабуњањем, видим куда ће нас одвести, и да вам испричам шта сам наумио. А, наумио сам вам одати једну тајну. Не, не сопствену, јер у том би случају било речи о признању. Не, ја ћу вам одати једну тајну недавно  ми поверену, ух, какву само тајну, велику, тешку, претешку, јер не могу  то задржати за себе само, креативну патњу којом она обилује, раскошно и очаравајуће богатство домишљатости бола, немам права да прикривам. Ко сам ја, уосталом, да икога лишавам спознаје која може заварати тугу?



Елем, од када су затворили шах клуб на градским базенима, а има к томе скоро две године, мој пријатељ Дима из вечери у вече, безмало, довлачи се к мени са боцом Розеа, без речи поставља фигуре на таблу, и ми сасвим немо започињемо меч. О, још какав меч... Након сваког притиска на дугме шаховског сата(1), Дима скреће поглед у страну и занесено зури у врх Атоса на великој породичној фотографији направљеној на плажи малог рибарског летовалишта надомак Свете Горе, једног лета давног...
-Дима, на потезу си – подсећам га након извесног времена.
-Хм, да. На потезу сам, велиш. А, видиш, ја мислим да сам све потезе већ повукао и да годинама већ играм форсирану завршницу(2).
-Дима, не почињи опет, него обрати пажњу на позицију, постаје безизлазна.
-Безизлазна велиш, безизлазна...  А, која позиција није безизлазна?
-Не лупетај Дима, већ направи рокаду(3), ако хоћеш да останеш у партији још неколико потеза. Или да ређамо нову...
-Знаш шта, друже – обраћа ми се Дима значајно, упирући дуг поглед ка обрисима Атоса – доцкан је за рокаду. Предоцкан. Од када сам направио рокаду живота са његовом имитацијом сваки мој потез је излишан. И заправо, за мене нема више потеза до оних изнуђених ка коначном поразу. Немам ти ја шта више ређати, фигуре сам жртвовао, идеју изгубио...
-Дима, додијало ми је да слушам жалопојке из вечери у вече, а посебно ове које наглашаваш последњих месеци. Нити је живот илузија нити је бесмислен, на чему инсистираш. Уместо жалобних констатација постави оно питање које прећуткујеш. Знаш ти добро, које, не очекуј да га ја изговорим уместо тебе. Уосталом, да ли верујеш да ћу ти рећи нешто изузетно ново након свих коментара које сам изнео?
-Не можеш ти то да разумеш, а нешто ми се чини да немаш воље да то  и учиниш. Ни да покушаш чак. Ах, тако је то... смело – примећује Дима - Средио си свој живот до танчина, како се само пожелети може и из позиције ситуираног грађанина лагодно игноришеш туђе невоље. Платиш понеки рачун, замениш уље у колима, пометеш дворишне стазе и верујеш да од тебе нема узорнијег крушевљанина... а, пажње нимало, посвећености још мање. Саучешћа ниодкуда. А, тобож смо најбољи пријатељи већ тридесет и кусур лета, друже мој најмилији...
-Не претеруј Дима, у име свих оних тридесет и кусур лета које си поменуо као да се ради о оставинској расправи и дозволи да затражим објашњење чиме сам заслужио ову оптужницу? Јер ово је оптужница пар екселанс, какву нисам до сада чуо. Но, Дима, чиме сам је заслужио? Одговарај.
На слици: "Киша на булевару", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

-Не познајеш ме, ако баш хоћеш да знаш. Засео си у директорску фотељу и не примећујеш више никога из старог друштва. Мене понајмање упркос сваковечерњим сусретима. Е, видиш, то је оно што ме вређа. Заваљујеш се годинама преко пута и буљиш кроз мене као кроз прозор затворске ћелије све желећи да се истргнеш из наших малих живота и стигнеш некуда где нема овог места и овог часа. Где нема нас малених и некорисних. Где нема нас двојице. Само твоја хладна самодовољност. Верујем чак да су и они шарлатански сусрети са градским њушкама, током којих, тобож, нешто страшно важно разговоарате само драгоцена сцена за твоје подвојено и охоло дизање носа. Па, зар заиста верујеш да си њима раван и да можеш пратити изопаченост порива којима су подредили своје бедне животе? Да ли уистину сматраш да их је повела некаква племенита и узвишена идеја? О, не, друже мој, не. Скупило се друштво да потхрани своју похоту и страст, да прождере шта се прождрети има а потом, куд који, мили моји. Нема ту ничег прогресивног, напротив. И, ето ти мог великог и славног признања, ето ти моје тихе, интимне блискости. И, ако хоћеш, ето ти истине! Јер, ти си само идеалиста, добри друже мој, идеализам те је усисао у врзино коло шибицара и хохштаплера и зацело би и живот дао за велику идеју коју не доводиш у питање све верујући погрешно да и њихова срца бију истим ритмом. И када твој нос самоуверено штрчи у гомили одурних носина, не сумњај да си презрен од најближих и да ти је јама ископана. И да ћеш пасти када буду то пожелели.
-Не познајем те, кажеш.
-И мање од тога, на жалост, друже мој.
-Али забога, Дима, о чему говориш, Димуша, о чему, та познајем те још од клиначких дана, Димка, стара вуцибатино. Од тада још дугујеш ми опкладу, ал` не мари… Потом смо се разишли студентским стазама, неко београдским а неко нишким, и дуго ћутали, баш онако како умеш. И како умем. Ударио тук на лук, шта ћеш, али, пут је сваки само повратак у детињство, тамо где су остале завејане санке и подеране фудбалске лопте, и поново те нанео на мене, или мене на тебе, како већ хоћеш... Једно другом писали смо писма, твоја “Газиместанска јутра” и моје Ноћи на Шар-планини“ преко крушевачке цркве Лазарице. Оне исте, у којој је Свети кнез Лазар причестио војску пред полазак на Косово Поље. А, и како другачије путовати и памтити? Напослетку, може ли се уопште од Видовдана отићи? Икада? Игде?
-Пусти сада поезију, друже мој, поезија ти је и дошла главе. Она те је извукла из Конака(4) и Дон Жон куле(5) и одвела са фудбалских игралишта. Она те је од свих нас одвукла у самицу па када из ње прогвириш штрчиш својом лудом главурдом као каква сподоба.
-Дозвили, Дима, дозволи... – покушавам да наставим своју одбрану насипајући вино у чаше. Разуме се, шаховска партија је сасвим у другом плану а Дима свој поглед управља ка рогу Атоса који се издиже изнад седластог превоја једног обронка поврх рибарске марине. - …Али недуго затим почели смо да се посећујемо – настојим да игноришем Димину примедбу о поезији. - У мом дому седиш где зажелиш, у доба које ти се прохте. Говориш повремено будалаштине и кадкада се клибериш. Не стидиш се ни мало и безпризорно ми нишаниш жену својом апстиненцијом, стари, одвратни перверзњаку. Када попијеш кафу, вино или вињак процедиш кроз зубе још мало ироније и вучеш се кући да сањаш своје покварене снове. Но, ја се не љутим много, ниси ти ни први ни последњи који је долазио када му нерви играју у желудцу. Уосталом, још ћу дуго ја слушати о твојим крвавим мокраћама и брзоплетим столицама, као и о још којекаквим глупостима, стара вуцибатино…  Упркос томе што те дуго већ нема. Да, да, Димка, вукао си ме за језик па ти морам то и рећи - тебе нема. Одлутао си са својим фантазијама и почео да булазниш о којекаквом пострањивању мом, те заборављам друштво, те са ума смећем тебе, те не марим за себе. А, где си ти, све време Дима? Зашто си ми ћутао о овоме тако дуго? На какав си ме тест ставио, ако си ми испалио овај сочни рафал ноћас? Не, тебе нема. Опет. Као и мене, рећи ћеш, знам, и нећеш погрешити, али за мене још има оправдања, зар не, наврзле неке озбиљне обавезе... А ти никако да нам даш шансу, да се изнова обремо у оне ретке новембарске стазе када нас је живот први пут саставио, у она доба бивша. Годинама загњурујемо главе међу шаке и развлачимо фигуре по табли и исто толико се својски трудим, али не иде, изгледа. Није, додуше, до мене. Ни до тебе, искрено говорећи. Слегао се живот на обојицу… На мом радном столу, оном који ти је нарочито засметао последњих година, у канцеларији у коју ниси крочио од када сам ја то учинио, на том радном столу стрпљиво тихују мрље нашег пријатељства и један рукопис којим би да се вратим у родне заборављене кише, али ми се не да да те замислим другачијим од ветрова и ватри… вуцибатино стара. Нећу ти зато шапутати као покисло бешумно дрво о демонима из мојих тврђава… Исувише беспоштедно прогања ова мрежа уздаха и хладноће, уз смешно куцање сата којим би да нас вратим у стару кафану, за онај сто где смо се смејали, али никако да утихне жамор, никако да се спусте кулисе на позорници ове убоге једночинке.
-Опет та проклета поезија, али, нећеш ме заварати, друже мој, красноречивим празнословљем, не и овог пута – завршава Дима бришући очи папирном марамицом.
-Не буди строг Дима, не тако... груб – молим за милост сасвим опхрван Димкином непосредношћу. Та, ко ће од тога имати користи? Ето већ већ се почешкујем по глави. Светлана! – дозивам жену која је изговорила судбоносно „Да“ у Цркви Св. Ђорђа две деценије уназад – Имамо ли још оне таблете против алергије? Хвата ме сврабеж по ћели а Димки, по обичају, очи сузе од неке пошасти. Ето – тихо се обраћам Дими – по нечему смо барем у истом положају. Алергија нас је изабрала. Светлана, Тањуша – шта би, имамо ли таблете?
-Стиже – одјекује из тоалета глас моје супруге.
На слици: "На језеру", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

-Ма, доврага – резигнирано отпочиње Дима пригушеним гласом. – Каква алегрија, какви бакрачи. Али, управо у тој тачки је смешетен сав трагични суноврат нашег неразумевања. Тај смешни и јадни таблетић пресинг који сам повремено непотребно гутао подражавајући илузију коју сам створио и у чијем настанку си и ти добрано умешао своје хладне прсте, тај комадић тешке хемије који сам кадкада, међутим, крио испод језика а потом неопажено испљувавао, тај бедни лицемерни чин моје слабости и јесте директно сведочанство твог отуђења. Никада, никада баш нисам патио од алергија!
-Дима, пријатељу, чему све ово? Забрињаваш ме.
-То си требао раније изговорити, друже мој, много раније... приметити.
-Коначно, ништа те не разумем више.
Дима увлачи дубок дим Кента ( Кент пуши од када се запослио у једној крушевачкој основној школи) и испустивши га кроз своју орловску носину суче поглед ка Светој Гори. Његов профил, не знам зашто, подсећа ме на римску опсаду Картагине. Испијам једну таблету антихистаминика, док Дима са гнушањем одбацује могућност да то учини икада више - Иди Светлана – обраћам се супрузи слутећи нове непријатности – не покушавај да га убеђујеш. Решио човек и то ти је.
-…Много раније – наставља Дима –Да си то учинио када је требало не само да се не бисмо вечерас мачевали роговима као два овна на брвну, већ би поодавно знао да ми дувански дим у шах клубу никада уистину није сметао. Уосталом, како би ми сметао дим цигарета када се од цигарете не одвајам још од првог цуга у гимназијском клозету. Та, ја сам на дим навикао управо онолико колико сам подбацио у свикавању на живот. Што мање стварног живота утолико више дуванског дима.
-Стани мало, Димка – покушавам да ресетујем своје памћење – али управо сам ја инсистирао да водиш рачуна о свом здрављу и испијаш лек против алергије када је то неопходно. А, у шах клубу је то била готово свакодневна појава, сложићеш се.
-Сложићу се да си инсистирао, али на погрешној ствари. А како си и могао приметити средиште ствари, праву околност, када си лагодно уживао у својој самодовољности.
-Ма каква самодовољност? Говориш као какав дилетант служећи се симболима читаво вече као да желиш да ме печеш на ватри неизвесности коју си распалио од како си се увалио у фотељу. Говори, напослетку, или прекини са овом лакрдијом.
-Ех, друже стари…
-И заобиђи тај саркастични тон обраћања – прекидам га револтирано – Није ово твоја одбрана части, већ моја, зар не?
-Човек који тражи одговор мора бити „наоружан“ бесконачним стрпљењем – реско примећује Дима. – Ја то понајбоље знам, ако знам.
Пробијајући се кроз сопствену изнемоглост ка покушају да разумем особу са којом сам одрастао, слутим да нека питања ипак остану недокучена заувек и верујем да разговор који следи неће донети тражену одгонетку, тек овлаш, а тако строго, наговештену у нареченом приговору мог Димке и да свака следеће изговрена и неизговорена реч примиче наше судбине некаквом мрачном кланцу којим ће се стропоштати одјек будућих нам тишина. Назираних...
-Никада, дакле… нисам патио од алергије. Нису моје очи сузиле од дуванског дима   … – Дима уздише дубоко и гласно, примичући устима цигарету. – Друго нешто душу ми гризе.
Док настојим да се искобељам из затечености којом ме је паралисао, Дима се осврће око себе, баца испитивачки поглед на терасу а потом се опрезно нагиње према мени.
-Светлана не сме да чује ни слово – шапуће ми једва чујно.
-О чему се забога ради?
-…Ни слово!
-Ни слово, у реду – заветујем се на ћутање.
-Ноћас сам свирао гитару.
-Гитару, кажеш – понављам трудећи се да проверим каква необичност се крије у изговореној констатацији.
-Гитару.
-И?
-Од поноћи до јутра.
-Пређи на ствар, Дима, пређи на ствар, коначно.
-Коначно, велиш. Велиш, коначно, а појма немаш да ништа није коначно у ономе што ћеш чути и да си пристанком да слушаш постао саучесником. А, ниси то морао. Могао си остати једини пријатељ да си само обратио пажњу на мене. Пријатељску, честиту, топлу… некада. Само коју годину раније. Овако, твоја судбина је оптерећена двоструким завереништвом. Против мог мизерног јавног живота и против присности коју сасвим бацамо под ноге овог часа. После ове приче нас више неће бити, стари друже.
-Дима, опалићу ти шамарчину која ће те вратити у детињство наставиш ли да лупеташ којештарије. Говори разумно и јасно оно што си започео. Говори, човече.
-Вичеш, друже – упозорава ме Дима – привућићеш Светланину пажњу.
-Но, добро, добро. Свирао си, дакле, гитару целу ноћ.
-Целу ноћ. Ма, чудо је интернет, бог га благословио. Свирао на Скајпу…
-На скајпу?
-На скајпу!
-Неозбиљан си, Дима.
_...Њој.
-Којој Њој, Дима?
-Души мојој.
-Души твојој?
-Души мојој – потврђује Дима.
-Каквој сада души твојој? Освести се, човече – покушавам да сачувам присебност обојици.
-Дуњи. Мојој Дуњаши.
-Твојој Дуњаши, кажеш, ха… Па, добро.
-Ноћима већ твој Дима свира Дуњаши. Гитару у руке и полако, А-мол, А-мол, Е-мол, затим Ц, па, Г, а потом Д-мол и А, најзад А-мол и Е, А-мол, па испочетка, и тако редом, од „Лепе протине кћи“ до краја целокупног Балашевића. Шта ћеш, опевао човек све.
-Завитлаваш ме, Дима, сунце ти пољубим – док настојим да сачувам хладнокрвност у Диминим очима блиста несвакидашња светлост. – Нашта ти личим човече, та нисам балавац да ми подваљујеш водвиљ за причу и некакво несувисло оправдање за своје вечерашње поступаке. Уозбиљи се напослетку, уозбиљи се другар.
-Трећу годину за редом, свирам и – чекам. Моја Дуњечка је, знаш, врло разборита и стрпљива особа. Мало затворена, додуше, али искрена, сасвим искрена, у то не сумњај…
-Дима… - покушавам да прекинем Димин монолог.
-„Не жури, Дима“, говори ми Дуњаша, „куда и чему. Још је тако рано, још… Него, свирај, свирај Дима.“ И, тако ти ја узимам гитару у руке и почињем да свирам, из вечери у вече, и свирам као у најбољим данима а прсти ми само играју по жицама. Јагодице су ми отврднуле као у професионалног музичара, погледај – Дима ми потура длан леве руке под нос – дотакни. Постао сам прави виртоуз а и репертоар није за потцењивање…
-Дима…
-Засвирам ја и Битлсе, - не обраћа Димка пажњу на моје ословљавање -  иду ми некако од руке…
-Дима! – готово да подвикујем.
-Да.
-Ко је Дуња?
-Зар је важно ко је Дуња? Уосталом, теби би требало да буде сасвим све једно ко је Дуња.
-Говори, човече. Говори.
На слици:"Тајна", Алексеја Зајцева; Фотографија; http://www.artrussia.ru/

-Али, ако већ инсистираш – Дима испија наискап остатак вина из чаше и пали следећу цигарету – овако укратко стоје ствари. Све је почело на београдском сајму књига, случајно, наравно, на штанду Завода за уџбенике и наставна средства, а где би другде. У истом часу посегосмо за „Екологијом људског развоја“ Јурија Бронфенбренера и прсти нам се овлаш додирнуше. Који минут касније знао сам понешто о једној новобеоградској средњој школи где је предавала физику а један сат доцније на омоту празне кесице шећера, који је тобож нехотице испустила у тацну моје шољице капућина, прочитао сам следеће: „Пренесите ми утиске након читања, 064…“ Претпостављаш већ да сам то учинио следеће вечери а наредног викенда се поново обрео у престоници. И, тако… Годину потом, одсвирао сам прве ноте пред камером скајпа и од тада нисам престајао.
-Дима, а, Надин? Где је она? – питам за његову супругу.
-Ах, ту негде – наставља Дима огорчено – Врзма се мојим животом као утвара. Видим је када то не желим, нема је када ми је потребна и све у свему ништа се није променило од дана када сам упао у добро припремљену клопку.
-Не говори тако, Димка.
-Зашто? О тој подвали знаш све и колико ме памћење служи ниси до сада противуречио мојој страни.
-Нисам, али ипак, деца, Дима, Ањута, Маша…
-Говориш то посве наивно и лаковерно, готово као да ћу напустити дом. О, не. А, да си ослушнуо мој шапат оних дана зачуо би вапај и све разумео. Зато сада све видиш криво и у свему препознајеш издају. Напослетку, о свему осталом не желим да говорим, а, некакав глас из груди ми збори да поодавно нема никакве сврхе да ти о томе слушаш. Када сам заустио прву реч пред тобом још исте јесени, на истом овом месту, у исту ову фотељу заваљен, тако силно загушен од нејасног и оваплоћујућег осећања које сам желео да поделим са оним за којег сам у то време још увек чувао право да упозна најинтимније дамаре моје приватности, ти си узгредно и подсмешљиво само промуцао: „Дима, враголану, пусти авантуризам, заставица(6само што ти није пала.“ Но, добро, моја заставица је пала, и шта ћемо сада? Шта је са твојом заставицом, друже мој? А, ја сам те сматрао особом вишег реда, непогрешивом и присном. Још сам тада веровао у твој идеализам, ватрено и без остатка, настојао да га оправдам и уздигнем до најиздашнијих висина иако те је неумољиво отимао од нас, али, авај, данас сам сасвим сигуран да си се само играо и да никаквог изворног идеализма у теби никада није ни било, да ти је био и остао потребан само као флоскуларни параван да би прикрио своју потпуну духовну чаму. Да, да, то је онај беживотни, сувопарни, интелектуални идеализам без крви, сасвим опустошен и похаран разумом, а душе ниоткуда, срца никуда, само празна форма, баш као и ова пажња вечерас, пажње ради, а не истини и спасењу на поклон.
-Али, како успеваш да остајеш? – покушавам да сачувам властити мир игноришући Димкину срџбу и одводећи разговор у смеру који ми се чини кључним – По чему закључујеш да већ ниси напустио дом, драги мој Димка? Надежда је, признаћеш, интелигентна жена и не верујем да јој промиче твоје одсуство.
-Надежда је… сав мој живот! – мирно констатује Дима као да изговара тестамент, или какву захвалницу, у најмању руку, и док покушавам да се приберем од неочекиваног заокрета, Дима наставља једноличним тоном – Знам ја, друже мој, сваку слабост своју, сваки дрхтај страсти који ме пропоходи, али знам и своју дужност, још како, и када се најснажније од ње отимам, сигурнији сам него икада да нећу успети. И да то уистину и желим, тј. да прегори и последња нада моја у оно што би неко назвао пропашћу а неко подвигом. Не брини, стога, за моју Ањечку и моју Машењку, оне су безбедније него икада. О, друже стари, сада су тако сигурне. Сада је све тако безнадежно извесно.
-Господ с тобом, Димка – правим паузу у намери да прикупим све рукавце Димкине исповести у један смислени ток –Господ с тобом… И са мном. Јер, признајем да си ме разумио у тој мери да не могу повезати противуречности које ми се намећу.
-Искрено говорећи, не марим ни мало за то, нисам ни очекивао да разумеш мој положај после одсуства коме се крај не назире. И не хајем много за то вечерас када од тебе не могу добити оно што си ми ускратио када ми је било најпотребније. Сада би само ћутање било довољно.
-Пусти сада фразе, Дима, молим те, и дозволи да направим ред, само да направим мозаик који ће личити на целину, јер ово, ни на шта не личи, у глави ми је збрка коју не могу поспремити без твоје помоћи, само неколико ситних објашњења. Молим те, Димка…
Но, па добро. И да се растајемо потом. Дедер, напуни нам још по једну чашу… Елем…
-Где се денула твоја алергија? Та, ја сам не само у шах клуб, не само на фудбалске утакмице, рођендане и остале догодовштине, већ и по грчким плажама носио дупле количине таблета рачунајући на твоју расејаност, и зацело, увек сам имао право, јер их у вашим несесерима редовно није било.
ије их ни требало бити, зар не схваташ најзад? Никада твој Димка није патио ни од какве алергије, рекох већ – са некаквом сетном надмоћношћу, својственом особама натопљеним горким искуством, започиње Дима – а о мојој расејаности можеш писати студије, зар не? Та, чешће је мој писаћи прибор био у твојој школској торби него у мојој, а твоја капа на мојој глави уместо на твојој, сећаш се тих дана?  Одговори сада, памтиш ли те дане? - Прекорно понавља питање Дима.
-Сећам се – одвраћам тихо и журим да причувам шансу за одговор на постављено питање – али као да хоћеш да ми се измигољиш и избегнеш објашњење о алергији.
-Напротив, напротив, друже стари, али… Али, како ме ти слабо познајеш, све промашај до промашаја као да смо се вечерас први пут срели. Знаш, усуђујем се да кажем да постајеш дрзак својом безпризорном површношћу.
-Опрости, Дима. Опрости мени несмотреном.
-Цакли ти моја расејаност у калеидоскопу, рече, а не слутиш да су њене дечачке епизоде представљаље кобну подлогу за читав остатак мог живота и да ме је она и ових позних година одводила из шах клуба, са фудбалских терена, рођендана и осталих ситуација које си набројао. Све тобож на тим местима и са тим људима, све канда у том мајушном трену живота, а заправо далеко искраден у њен загрљај, у недра Дуњашина – Димка застаје и дубоко уздише. У очима му блиста онај особени сјај а капци му под пригушеним светлом лампе добијају утварни изглед. На зиду иза нас, сенке стрпљиво чекају епилог. – Просуди, напослетку, да ли се ради о расејаности или нечему другом.
-И… - подсећам Димку да настави причу.
-И, стегнем кнедлу у грлу, сузи не дозвољавам да крене из ока а плачем. О, како само ридам. А ти не чујеш. Ништа не чујеш. А само да си хтео да ослушнеш, мало само да си помније ослушнуо… Јецај је иза сваке тишине.
-Хоћеш да кажеш…
-Рекао сам – одговара реско Дима – схвати то како желиш, или једноставно заборави. И, када већ помену море малочас, нек` ти је у знању да последњих година на море одлазим да бих се честито исплакао. Отпливам далеко пучини у сусрет, оставим те у тачки иза себе и сасвим сигуран да ме нико неће опазити гласно плачем. Пливам и плачем. Пливам до потпуне изнемоглости, док ми мишићи не утрну, а вода, савезник мој, прикрива сузе. Уосталом, присети се колико дуго остајем у мору и колико пута си ме тражио догледом, а потом јурио на молове да би ме са њихових рогова дозивао назад. Ни слутио ниси…
„Ни слутио нисам“, прекоревам себе и настојим да реконструишем читав Димкин живот и објасним његово понашање за протеклих четири године из перспективе особе којој је предочена паклена тајна. Најгора од свих могућих. И наједном, уместо осуде осећам наклоност према Димкином двоструком животу и спреман сам да му се подредим без остатка. „Јадни мој Дима“, констатујем саучеснички, „јадни Димуша“.
-Али, зашто плачеш, Димка? – постављам наизглед несувисло питање – Ако сам добро упамтио мислим да си ми рекао на почетку приче да је Дуња „стрпљива и разборита особа“ и да те ни на који начин не пожурује ни у чему. Пада ми на памет…
-Да прекратимо, друже стари. Не плачем због њене неодлучности нити каквог оклевања, не плачем... обриса нема било каквом кукавичлуку, о, не, Дуњаша је анђео који бди над мојим распећем а мир је њен мени највећи дар, терет страшан, посебан, и од лепоте његове савест ме гризе неповратно, не, не плачем због тога, а могао бих, зар не, могао бих… плачем зато што од црвића одмакао нисам, зато што храбрости немам да искорачим, да одем. Јер, освртао бих се ја, познајем ја себе, освртао бих се ја, дужност шта је, знам…Дужност! Зар не? Зар не? Него, време је да идем полако.
-Куда Димка? Куда сада? Та, не остављај ме сада, мили човече, друже… Не сада.
-Морам. Гитара ме чека, а она нема разумевање за кашњења. Тако је строга…
-А, Надежда?
-Викендом одлази својима у Сокобању. Болесни старци, шта ћеш.
Дима устаје из фотеље и ставља цигарете у џеп. Ми се поздрављамо шкрто а затим Димка силази низ степенице и нестрпљиво корача ка дворишној капији. Посматрам га док тобож куражно жури своме свету, још како испуњеног зебњом и неспокојем, док одлази у једино преостало скровиште своје – трен. У онај трен ка којем крене свако од нас када му време нестаје у нигдину, иза последњег недогледа и предалеко од преосталих надања. У трен онај у којем сажимамо непреболе читавог живота и немилосрдност целокупног сећања, у онај трен за који нам се повремено чини да ће нас издати и отказати верност и са трептајем ока нас прогнати из остатка постојанства јер га са неповерењем посматрамо, на смрт преплашени неће ли се и он, тај сићушни, убоги трен усудити да нас суочи са варкама којима подштапамо властите животе и својом дрском непосредношћу испровоцирати да се на концу запитамо није ли, на жалост, све узалуд и зна ли наша отежала, још не прохладнела душица одговор на питање које јој присно постављамо: Шта то чекамо годинама већ? Шта је то у шта верујемо?

-Извини за тешке речи – чујем глас са капије – нисам тако мислио.

 КРАЈ


Речник појмова:

11. Шаховски сат: Шаховски сат се састоји од два међусобно повезана сата с једним дугметом који зауставља један сат а покреће други, тако да два повезана сата никада не могу да раде истовремено. Шаховски сатови се користе у играма с два играча. Сврха сата је да мери укупно време које је играч потрошио и да би обезбедио да ни један играч не одуговлачи игру.

22. Форсирана завршница: Изнуђен ред потеза који води неизбежном епилогу (победа, реми или пораз)

33. Рокада: Рокада је специфичан шаховски потез који се може извршити само једанпут у току партије, а сврха му је да се боље заштити краљ. То је једини потез приликом којег се померају две фигуре а рачуна се као један потез. И такође је једини потез у коме краљ може да пређе два поља.

44. Конак: Реномирана крушевачка таверна.

55. Дон-Жон кула: Позната крушевачка кафана.
  
66. Заставица на шаховском сату: Аналогни шаховски сатови имају „заставицу“ (холандски изум) која падне у истом тренутку кад је играчу истекло време.

6 коментара:

  1. Kakav utisak!
    ...Sta sa njim? :)
    Pozdrav srdacan.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала вам на времену издвојеном за читање. Наиме, дугачки, опширни постови нису ни популарни ни интересантни.Знам то.
    А, утисак, само један у мноштву које подари живот.
    Има неко своје место у искуству.
    Срдачан поздрав.

    ОдговориИзбриши
  3. Nisam ni primjetila koliko je dugacak post, zadivljena prijateljstvom jedinstvenih (unutrasnjih) zivota...
    Pozdrav jos jednom autoru fantasticnih prica.

    ОдговориИзбриши
  4. Izuzetna atmosfera. I odlican epilog. Pozdrav autoru.

    ОдговориИзбриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...