О непослушности младих - четворофакторски модел објашњења, ДРУГИ ДЕО

На слици: Орфеј изводи Еуридику из подземља, Жана Баптиста Камила; Фотографија: www.ibiblio.org

Говорећи о Четворофакторском моделу објашњења непослушности младих, истакли смо у првом делу значај првог фактора, односно, нарушене праксе управљања понашањем детета и породице. У тексту који следи приказаћемо утицај преостала три фактора на развој и опстајање непослушности младих. Реч је о:

1.     Одликама  темперамента и когнитивних карактеристика младих;

2.     Одликама  темперамента и когнитивних карактеристика родитеља;

3.     Брачном статусу мајке;

ОДЛИКЕ ТЕМПЕРАМЕНТА И КОГНИТИВНИХ  КАРАКТЕРИСТИКА МЛАДИХ

Из истраживања која су извршена јасно се види да адолесценти имају својствен темперамент и когнитивне (сазнајне) карактеристике и да су стога склонији испољавању принудно-агресивног понашања и непослушности од других младих особа. Тачније речено, адолесценти који су склонији емоционалним реакцијама, често су врло осетљиви, немају развијене навике, врло су активни и/или расејани и импулсивни (имају поремећаје недостатка пажње и хиперактивности), чешће манифестују поремећаје насилног понашања и, тога ради, склонији су и испољавању непослушности и присилног владања, за разлику од младих који немају ове негативне карактеристике темперамента. Мада психопатологија родитеља, те лоше брачно и породично функционисање могу надаље погоршавати непослушност и агресију, негативне одлике темперамента детета или адолесцента су мешу најутицајнијима у овом процесу и могу сами по себи бити довољни за настанак ризика. Међутим, ефекти раних одлика темперамента могу бити у вези и са полом.

Негативан темперамент дечака до треће године може да наговести постојање ризика настанка поремећаја пружања отпора у каснијим годинама, док код девојчица у истом узрасту негативан темперамент, у ствари, указује на смањење ризика од настанка агресивног понашања али, насупрот овом, повећање ризика од настанка каснијих унутрашњих поремећаја.

Симптоми поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, као што су повећана активност, непажња и импулсивност, сматрају се типичним аспектима темперамента када се ради са сасвим малом децом, старом до три године. Уколико ови симптоми опстану до каснијег школског узраста велике су шансе да утичу на стварање конфликта у интеракцијама родитељ-дете или родитељ-тинејџер. Симптоми поремећаја недостатка пажње и хиперактивности могу ометати дете или тинејџера у извршавању задатих активности те отуда чинити адолесцента изложенијим негативним реакцијама родитеља као што су понављање наредби и заоштравање дисциплине и контроле. Адолесценти који имају израженије симптоме поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, такође ће, највероватније, реаговати на овакве укоре и конфронтацију негативним емоционалним изливима. Уколико овакве реакције помогну адолесценту да побегне од свих будућих захтева, њихово коришћење у свим наредним ситуацијама са родитељима биће знатно увећано и по броју и по обиму. Појава симптома поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, нарочито уз слабу контролу импулсивности и рану појаву пружања отпора, скоро сасвим сигурно индицира појаву значајних породичних конфликата.

 На слици: Јамско сликарство, Папуа, Нова Гвинеја; Фотографија: www.bigpicture.si

ОДЛИКЕ ТЕМПЕРАМЕНТА И КОГНИТИВНИХ КАРАКТЕРИСТИКА РОДИТЕЉА

Непослушност и бунт код адолесцената су вероватнији онда када сличне одлике темперамента и когнитивне карактеристике постоје и код њихових родитеља. Незрелост, неискуство, импулсивност, расејаност, депресија, непријатељство, одбијање и многе друге одлике понашања које чине негативни темперамент родитеља, скоро сигурно ће се пренети на њихову децу. Деца и адолесценти ће имати проблематично понашање  (и) због тога што родитељи стално манифестују недоследне стратегије моделовања њиховог (дечијег) понашања, „већу“ осетљивост и одбојност према својој деци и не дају довољно поткрепљивача за просоцијална понашања. Захваљујући овако недоследном и неселективном понашању родитеља, деца повремено остварују успехе у избегавању обавеза што за њих представља награду и охрабрује их да и у будућим интеракцијама са родитељима користе непослушност и супротстављање, а све ово чини основу будућег проблематичног владања у адолесценцији. Надаље, овако опортунистичко понашање деце, у повратној спрези, делује штетно на расположење родитеља, њихов осећај компетентности, самопоштовања, па чак и на способност функционисања у браку. Све ово чини зачарани круг, путању реципрочног обостраног деловања. Исто тако, родитељи могу да почну да користе методе принуде према другим члановима породице, моделујући тако деци пример владања који треба имитирати. Тачније речено,степен мајчине депресије, те психопатологија оба родитеља, нарочито антисоцијални поремећај личности или криминал, јесу у тесној вези са појавом пружања отпора и агресивношћу у понашању детета и адолесцента или каснијом делинквенцијом. Због ових разлога, и других који су у вези са стресом, психолошки статус родитеља мора постати формалан фокус евалуације адолесцената проблематичног понашања.

Следећи аспект доприноса родитеља конфликту са адолесцентима можда је генетски посредован. Другачије речено, родитељи могу да имају извесне психолошке атрибуте који их чине склоним да сами стварају конфликтну породичну атмосферу. Уколико ови атрибути имају снажну генетску основу, онда ће свакако постојати и велика вероватноћа да ће и деца рођена у таквој породици имати исте. Конфликти у таквим породицама избијају чешће јер их више подстичу генетске сличности него заједничко окружење. Све је више доказа који указују на то да конфликти између родитеља и адолесцента, те адолесцентово антисоцијално понашање, уопштено гледано, имају много више везе са генетским наслеђем  и да расту са узрастом. Истраживања на ову тему показују да утицај психопатологије родитеља на проблематично владање деце и сукобе у породици није у целости само резултат директног утицаја атрибута родитељства на породичну средину, што води у конфликт, већ делимично и резултат генетског ризика настанка истих психопатолошких форми.

БРАЧНИ СТАТУС МАЈКЕ

Постоји још једна могућност: да контекстуално већи догађаји, они који окружују породицу, било да су унутрашњи или спољашњи, креирају или доприносе повећању ризика настанка проблематичног понашања, па и делинквенције код младих. Социјална изолација мајке може бити један такав фактор, исто као и брачни статус мајке. Самохране мајке углавном имају врло агресивну децу или тинејџере, нарочито ако живе са партнерима за које нису удате. Удате мајке имају најмање агресивну децу, процентуално гледано, иако на овај постотак донекле утиче друштвена класа којој припадају. Брачна неслога је доста чест узрок насилности, бунтовништва и непослушности деце, мада и даље траје расправа о механизмима укљученим у овај однос. Познато је од раније и то да социјално лош положај породице и сиромаштво јесу од утицаја на раст ризика вишеструко проблематичног понашања адолесцента. Овакав стрес или поставка догађаја очигледно су од утицаја на лоше владање адолесцента јер узрокују непредвидивост и неселективност понашања родитеља као и недоследност у коришћењу метода управљања понашањем своје деце. Овакво држање родитеља предиспозиција је за настанак непослушности и бунтовништва у владању тинејџера у породичним интеракцијама.

Крај