Соба мојих родитеља

....ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru/

У ту собу сам ретко улазио.

Само, ујутру, углавном, када ме је државна служба у једној нарочитој установи у унутрашњости Србије, обавезивала на послеподневни рад…

Покрај потамнеле и замукле „сингерице“ обично је седео отац. И поред њега, мати. Изнад њихових набораних чела, на фотографији из завичаја, лебдели су оснежени, августовски врхови Шарпланине. И крај њих, славска икона: Воведеније пресвете богородице у храм божији…

Сваки мој прелазак прага зарио је њихова лица и миловао моја сећања на топле дане детињства када сам уз мелодију „сингерице“ и тихо натпевавање родитеља  писао домаће задатке за трпезним столом. Некада. У тој соби.

Потоњих година, са истог астала се извијао дим из трију шољица за кафу. Понекад.

Све журећи некуд, испијавши је на брзину и шкрто, уз свега пар размењених речи, ишчезавао сам худо у свој саможиви, хладни свет, тобож опхрван неодложним обавезама.

За мном је остајао дим цигарете и горки талог живота.

И нежна, прећутана радост остарелих родитеља.

А, онда сам напрасно, распоређен на посао искључиво у првој смени...

Када сам процедио кроз уста да ћу убудуће радити само преподне, утрнуо је један зрак на очевом лицу, закопнио је осмех са мајчиних усана, згаснуло је јутро у соби…

Све даље сам шчезавао из света својих родитеља. Нисам ни слутио да они уствари ишчезавају из мог живота.

У ту собу сам ретко улазио.

Данас, из ње, ретко излазим.