"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 17. јануар 2014.

Без почетка

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: "Рано пролеће" Алексеја Саврасова; фотографија: www.wikipaintings.org 






  
РЕМИНИСЦЕНЦИЈА
  
Позно, летње вече улази кроз одшкринута окна прозора и моја уста су пуна згрушаних речи од којих никада неће постати глас. Вероватно је то онај прећутни тренутак  напуштања снова када самопоштовање почиње да ишчезава у тешке магле самооптужби, а монолози да се говоре у прошлом времену.

Можда из моје самоће сада проговара равнодушност поранеле јесени, можда из њених увојака дрско провирује хладно  око тишине, можда се то двоје вештих, васељенских акробата само весело поиграва мојом надахнутом посусталошћу, шапућући мелодије које срдашце више не разуме… тек, живот немилосрдно потврђује да је убедљивији од мене.

И оно озвездано јулско небо, каквих бесконачно има на почетку. а нити једног на послетку. И ово зга риште што безболнo упокојава и штити мир једног пораза. Овај удахнути ожиљак што присно подсећа на живот а не на повреду и бол. Вреде ли? Стога мој мук остаје на благим обронцима сећања, на оним осунчаним пределима одакле су се некада шепуриле беле раде и ћутале полегле власи траве, а малине подизале главице под сенкама папрати. Тамо где више ништа не почиње осим самог свршетка.

Нема почетка…



На некој станици је силазила она. Кришом, како је  вероватно и улазила у аутобус чијег се линијског броја више не могу сетити. Са Кафкиним писмима под мишком и плавим шалом око врата. Тамо где је могла стићи само моја мисао, огромно моје неприсуство и чежња. На станици на којој су се магле слегале и мећаве витлале а људи ишчезавали у сопствена беспућа, посве нeпотребни једни другима. На јединој станици на планети до које нисам смео купити карту нити крочити ногом.

Не могу рећи да сам је познавао, јер шта заправо значи некога познавати? На посебан начин умножавати  властите недоумице, надахњивати глад сопствене стрепње… Збиљски, ја сам је тек слутио у калеидоскопу свега неоствареног и пропуштеног. Чинило ми се, не  ретко, да је у том лицу, уморно наслоњеном на аутобуска окна, сублимирано сво моје бесплодно трагање за оним нечим што се доиста никада не пронађе. И чему се и читав живот посвети.

Куда је одлазила, одакле је долазила, питао сам се с почетка своје затечености, оних давних дана, оне далеке зиме с краја прошлог века, када сам још веровао да има смисла постављати она тешка, универзална питања. Како и доликује врелим годинама адолесцентских тумарања. Живот је, међутим, врло брзо и немилосрдно потврдио да је убедљивији од мене и ја сам једноставно престао да марим и ко је, и откуда стиже и камо нестаје. Онај влажни космос аутобуског прозора иза којег је клонуло и равномерно дисало безимено лице, постао је и остао једина жижа моје радозналости. И немоћи.

Међу намрштеним и поспаним физиономијама мноштва путника, њене очи, одсутно загледане у нешто непојамно далеко, некако увек на исти и канда тужан  начин, некако увек у исто време, некако увек са истог  места, на средини аутобуса отприлике, збиљски бејаху најнежнија и зацело једина постојаност читавог мог негдањег времена. Судећи по томе могао сам закључити да своје путовање започиње са прве станице, тамо где још има довољно места да се заузме седиште и непримећено стигне на одредиште. Али где је била та прва станица, где све почиње? И завршава?

Некада ми се чинило да ме посматра крајичцима очију, кроз онај усхићени метеж озеблих путника који  хрле у приспели аутобус. У онај аутобус који је увек каснио и задржавао се много краће од времена предвиђеног редом вожње. Да, каткада сам веровао да је њена окупираност мноме очигледна и несумњива, но већ  следећег трена бих убеђивао себе да је по среди тек спонтано и случајно прекинуто путовање. И никада зацело нисам био сигуран јесу ли нам се погледи сусрели, или је она обарала главу у часу када сам ја  подизао очи према њеном лицу, или сам ја стидљиво склањао поглед када ми се чинило да је нетремице у мене загледана, или се ништа од тога никада није ни догодило. Шофер је мрзовољно журио да стигне негде, тамо, одакле је још мрзовољније настојао да побегне и тада су престајале све моје дилеме. Она је била унутра, као и свих претходних година, ненаговештена али увек присутна и тачна. Тачнија од реда вожње, тачнија од празника, тачнија од варке… од мене. На том необјашњивом путу од ниоткуда ка никуда она ме је можда некада посматрала, а можда ме ни приметила није. А можда све то и није важно, нимало, након свих протеклих зима. Дугих, дугих зима.

Било је дана када сам обмањивао себе (никада посве сигуран) да је срце скупило довољно храбрости да  прозбори. Ону реч, оно нешто, оно глупо ништа. И готово да ми је на уснама дрхтала дуго смишљана и  никада недомишљена реченица. Без правог почетка. Реченица коју бих зацело изговорио у слоговима, трапаво и неславно. И канда бих и закорачио ка прозору прастарог аутобуса, извесно узбуђен и преплашен, али бих се онда запитао откуд ми право, смем ли допустити себи такву дрскост и слободу. И одустао бих, са олакшањем и утехом недостојном заљубљеног човека. Слабости су каткада врлине, сложићете се, особито када су деликатне околности у питању. тј. могу навести на промишљање и преиспитивање. Но, о љубави се  некако  и некада мора прозборити, на овај или онај начин. Ћутећи или говорећи, симбол је увек симбол и само је питање како ће бити одгонетнут и са каквим намерама протумачен. И управо сам дојма да је сва моја уздржаност била и остала онај недвосмислени, прозрачни, емоционални код који је требало  дешифровати. Само је требало обратити пажњу. На мене.

Дешавало се, не ретко, да и викендом прошетам до пустог аутобуског стајалишта и умотан немирним шалом васељенских ветрова дуго чекам онај неодређени минут  тужног мимохода, још како свестан да суботом и недељом приградски аутобуси саобраћају по редукованом реду вожње. И збиља бих проводио по читав час или  више крај  разваљене  жичане  ограде,  што  шетајући тамo-амо, што пушећи цигарете, што зурећи ка обрисима  расинског  моста  одакле  је  радним даном пристизао аутобус. Најспорији у доласку и најхитрији у одласку. И не само да га никако није било, већ није  било  нити једног аутобуса, није било аутомобила, није било пешака… никога није било, осим паса луталица и непомичности.

Илузије су међутим снажније од самоће и неће изневерити ни очајање ни наду. Оне су као некакво  невидљиво  ортопедско  помагало  што вешто очувава и идентитет и интегритет и спокојство. Можда отуда људима понекад вишка гордости. Свакако, ја сам силно осећао, силно осећао и био горд. И чекао сам, такорећи самоуверено, јер тај ћудљиви аутобус је неизоставно  морао доћи, данас, сутра… Извесно је морао доћи, као што јутро најављује а сутон одјављује дан. А у њему – она.

И пристизао је, и у њему увек она и никада она. Колико је прикрадање стајалишту ројило деликатна очекивања и суптилне фантазије, толико је  сваки  трен  нетремичног  гледања  имао  свој болни  сутон. Бешумни кораци нежног примицања, неупадљиво стајање по страни, обично под голим гранама дивљег кестена, шапат са тишином и монолог са узнемиреношћу, магновење, велики, округли фарови, шуштаво отварање врата, метеж, жамор, бљесак, очи, дамари, мук… и напослетку звон ципела. И сутон. И ноћ дуга, дуга… О несаницама је патетично говорити. Све су налик једна другој али свака има некакву своју тајну без  које све мање може (као што и тајна више не уме без несанице) и са којом временом остварује онај степен присности који ремети линију узрочности: шта је кога изнедрило, несанице тајну или обратно?

Но, како вероватно нема мислеће и осећајуће особе на планети која макар повремено није била у дослуху са касним ноћним и раним јутарњим сатима предалеко од јуче и исто толико до сутра, несаница је постала привилегујуће, цивилизацијско достигнуће савременог човека и као таква највернији али и најочигледнији чувар личних тајни. Ма колико се трудили да је сакријемо она готово да проговара из нас оног часа када сама одлази на починак. Сећам се тих праскозорја пред огледалом са једнаком чистином као што памтим онај минут вреле вечности током којег сам дрхтао посматрајући је замишљену кроз прозор аутобуса. Разбарушена коса, зачекињена брада, подочњаци и магла у очима. И реч на уснама, реч на челу, реч у покрету, реч у непокрету, реч на трагу и нетрагу. Реч она, никада изговорена и никада недоћутана. Са месецима и годинама, са временом којим је владао један једини тренутак, реч у грудима окоштала, безгласна и кричећа, нема и вриштећа, она реч која се никада не упозна до краја и која нас испраћа  у смрт са врха језика. Отуд где је увек била и за коју нисмо смогли храбрости да је изговоримо. А трошили смо несанице бесомучно… И можда сасвим наивно и сасвим узалудно. Сасвим. Можда.

А потом јава, она иста, сурова и беспоштедна, којој се  нисам могао не радовати али ни у њој уживати. Оно исто мноштво које хрли својим станицама, са зембиљима пуним црног лука и кромпира и срцима опседнутим одјеком. И негде тамо они исти, жмиркави фарови неуједначене светлости и оно исто место и онај исти  поглед и оно исто нешто што никада није успело да уздахне и подигне капке. Онај исти мучни тренутак недоречен и недосликан. Тренутак огорчен на своје пoрекло, несамопоуздан и можда преварен. Тренутак огорчен на себе али помало тврдоглав и детињаст. Хоће што се не сме. Или што се не може. И вероватно  је  тако  и  најбоље,  допустити  оном нејасном остатку стварности да остане недокучен и недомишљен умним рационалама које у свему потражују смисао и објашњење. Чему све знати? И зашто?

Од тада сам исплео бесконачну ниску грозничавих несаница и суморних јутара и нисам разумео ноћ. Повремено се из мојих груди отимала необична дрскост неразумног усхићења и чинило ми се тада да ће сутрашњи дан донети олакшање и коначни мир. Ветар носи лишће  станичним плочницима,  а  сусрет  постаје  дрхтај.  Дакако, веровао сам, јер се не може не веровати, да сутрадан уистину почиње нови и слободнији живот и да не постоји разлог за одлагање среће. И да ће започети НЕКАД. А  онда су долазиле тегобне вечери очајавања и самоће.  Сумње и страхови. Баш  како  и  доликује  неизвесности  посрнулих хтења и уморних надања. И тада сам слутио, јер се не може не слутити.

И тако дан за даном, уздах за уздахом, стрмом и тесном стазом ка средишту себе. Ка кротком првом трену трајног епилога.

Ја данас не знам јесам ли престао да одлазим на оно место што је некада називано аутобуским стајалиштем, међу она непомична лица која су можда свако понаособ чекала некакав свој аутобус недоумица и бола, и не знам јесам ли уистину икада тамо и био. Понекад ми се учини да су магновења јача од стварности и тада престајем да знам и почињем да слутим.

ПС. Оне стотине и стотине згужваних карата у дубоком џепу зимског капута са непредузетих и пропалих путовања, можда су само немушти путокази непојамног васељенског лавиринта до чијег се конца  уистину и не може стићи. Или може. Ко зна?

       У Крушевцу, 2000.г.

На слици: "Зимски пут" Алексеја Саврасова; фотографија; artmuseum.by   



4 коментара:

  1. Zgrušene reči od kojih nikad neće nastati glas...
    a ipak, govore glasnije od svakog glasa
    i jasnije
    i... bravo, S.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Тако настају речи-скулптуре!
      Невидљиви споменици пред којима стојимо и које слушамо док нас други зачуђено посматрају!
      Поздрав Н.

      Избриши
  2. Mozda je samo, NEKAD zapocelo davno...

    Pozdrav srdacan.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ...Као и све!
      Почетак је увек само - наставак!
      Хвала на издвојеном времену за читање.
      Срдачан поздрав!

      Избриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...