 |
| На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs |
Већ су послуживали посне
колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава,
млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала
кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао
усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних,
свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су
сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао
Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском
послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му
није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и
опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети
Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја
овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица
његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се
у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и
наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице
и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави
код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући
госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих
тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка
– примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.
