"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"
понедељак, 26. децембар 2016.
понедељак, 24. октобар 2016.
Брату
![]() |
| На слици: Руска православна светиња; |
Свака тешка реч коју сам ти
упутио, пада ми на срце.
Остани
јак, рођени мој.
четвртак, 22. септембар 2016.
Горке траве
![]() |
| На слици: Шоља чаја; Фотографија: www.kokosovoulje.com |
Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, можда, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две ипо деценије доцније.
…Покорно и без гласа, успела се стрмом,
вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.
Већ је двадесет и
нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на
плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника
запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати
зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.
И баш тада,
некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва
ми задрхти у руци).
Не говори ни реч.
четвртак, 15. септембар 2016.
Квартет с поводом
![]() |
На слици: Фрагмент ношње; Фотографија: http://halboor.com |
Сада је родољубиво окупљање и пригушени СУСРЕТ две сродне душе
које конспиративно негују љубав према Отаџбини ризикуjући при том да од
естаблишмента и јавног дискурса буду проглашене субверзивним САУЧЕСНИЦИМА у
бризи према њој.
Национална историја српског рода индицира
робустни и непомирљиви сукоб колонијалног духа и частољубивости. У драматичним
циклусима су смењивали један другог, а када су се ти циклуси поклапали
трагедија је била епска.
Није права, историјска
Србија у ријалитију. Тамо је онај њен изопачени и заведени део који је имао ту
„привилегију“ да његова духовна парадигма тренутно господари светом, а њена
колонијална вредносна испостава доминира домаћим масмедијима.
…А онда ми је, некако у
пролазу и помало нехајно, братаница добацила: „Стрико, ходаш све трапавије,
готово исто као и деда“. Зна ли та наивна, млада душица, какву је уистину
радост учинила моме срцу?
петак, 29. јул 2016.
У гостињској соби
![]() |
| На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs |
Већ су послуживали посне
колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава,
млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала
кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао
усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних,
свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су
сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао
Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском
послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му
није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и
опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети
Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја
овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица
његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се
у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и
наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице
и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави
код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући
госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих
тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка
– примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.
петак, 10. јун 2016.
Шумадинац у Дервенти
![]() |
| На слици: Разгледница старе Дервенте; Фотографија:
starerazglednice.blogger.ba
|
-Стевановићу…
Стеевааноооовићу… – звони ходником треће пешадијске чете гарнизона Здравко Челар на обали
питоме Укрине. То, споро и банатски развучено, ћата Малешев Зоран дозива
голобрадо момче из једне подкосмајске варошице. Шумадинац у лежерним валовима
познатог гласа препознаје несвакидашњост позива и осећа да ваља пожурити у
канцеларију доброћудног дебељка.
-Види,
овако, Стевановићу – започиње стара војничина док му широко, румено лице шара
шеретски осмех – добио си два писма, али у једном се налази непознат чврст
садржај. Капетан је инсистирао да коверат отвориш преда мном, а ја ћу му
реферисати о садржају чим се врати са састанка.
недеља, 5. јун 2016.
Квинтет за једну рапсодију
![]() |
На слици: Врабац на бодљикавој
жици; Фотографија: vesti-online.com
|
Нешто размишљам, трагична судбина
Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз
који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију.
Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених
граница?
***
недеља, 29. мај 2016.
Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима
![]() |
| На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru |
У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости
говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну
истинољубивост, каткада, жртва управо
буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.
Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави
пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим
и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења
и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу
мисију.
Пријавите се на:
Постови (Atom)







