"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

понедељак, 26. децембар 2016.

Inner World

На слици: Inner World;Фотогррафија: www.stratisvogiatzis.com



Ако је живот ишта више од растанака...

Ми ћемо се срести тик иза трена у којем смо се магновно и немо поздравили, разумевајући по први пут речи које смо прећутали заиста.

И у том муку биће сва истина.

И у њој туга.

И радост.

понедељак, 24. октобар 2016.

Брату

На слици: Руска православна светиња;


Свака тешка реч коју сам ти упутио, пада ми на срце.

Остани јак, рођени мој.

четвртак, 22. септембар 2016.

Горке траве


На слици: Шоља чаја; Фотографија: www.kokosovoulje.com

 Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, можда, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две ипо деценије доцније.

…Покорно и без гласа, успела се стрмом, вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.

   Већ је двадесет и нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.

   И баш тада, некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва ми задрхти у руци).

Не говори ни реч.

четвртак, 15. септембар 2016.

Квартет с поводом


На слици: Фрагмент ношње; Фотографија: http://halboor.com 


 Сада је родољубиво окупљање и пригушени СУСРЕТ две сродне душе које конспиративно негују љубав према Отаџбини ризикуjући при том да од естаблишмента и јавног дискурса буду проглашене субверзивним САУЧЕСНИЦИМА у бризи према њој.

Национална историја српског рода индицира робустни и непомирљиви сукоб колонијалног духа и частољубивости. У драматичним циклусима су смењивали један другог, а када су се ти циклуси поклапали трагедија је била епска.

Није права, историјска Србија у ријалитију. Тамо је онај њен изопачени и заведени део који је имао ту „привилегију“ да његова духовна парадигма тренутно господари светом, а њена колонијална вредносна испостава доминира домаћим масмедијима.

…А онда ми је, некако у пролазу и помало нехајно, братаница добацила: „Стрико, ходаш све трапавије, готово исто као и деда“. Зна ли та наивна, млада душица, какву је уистину радост учинила моме срцу?


петак, 29. јул 2016.

У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs


Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.

петак, 10. јун 2016.

Шумадинац у Дервенти

На слици: Разгледница старе Дервенте; Фотографија:  
starerazglednice.blogger.ba


-Стевановићу… Стеевааноооовићу… – звони ходником треће пешадијске чете гарнизона Здравко Челар на обали питоме Укрине. То, споро и банатски развучено, ћата Малешев Зоран дозива голобрадо момче из једне подкосмајске варошице. Шумадинац у лежерним валовима познатог гласа препознаје несвакидашњост позива и осећа да ваља пожурити у канцеларију доброћудног дебељка.

-Види, овако, Стевановићу – започиње стара војничина док му широко, румено лице шара шеретски осмех – добио си два писма, али у једном се налази непознат чврст садржај. Капетан је инсистирао да коверат отвориш преда мном, а ја ћу му реферисати о садржају чим се врати са састанка. 

недеља, 5. јун 2016.

Квинтет за једну рапсодију

                                             На слици: Врабац на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com


Нешто размишљам, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?


***

недеља, 29. мај 2016.

Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима

На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru


У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.

Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију.