Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима

На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.

Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију.

...O животу

На слици: Руке; Фотографија: http://www.yumama.com

Ако у младости ниси разочарао родитеље, а у потоњем животу ни своју чељад, твој живот је протекао мирно, нечујно и богоугодно, ма колико славан био и ма колико невоља поднео.

***

И ми смо у нечијим животима одувек и заувек, у понеким само понекад или сличајно, а у појединим – грешка. И, видиш, има у томе неке правде.

***

Не суди о дечици строго. О себи већ, добро размисли. И не сметни са ума, нема благодатнијег послушања верујућег од стрпљивог праштања. 

Акварел за Јадранку

На слици: Акварел; Фотографија: www.etsy.com

Не журим више за одбеглим временом, јесењим акварелима мелодију пишем. 

Ветрове из космоса не чекам више, пресветом своду под тишину полазим.                   

Не проговарам, ћутњом презирем, у самоубици раскринкавам убицу.                               

И слутим……Располућени као две дојке на обнаженим женским грудима, можда ћемо и поћи једно другом у сусрет.

И знам…                                                                                                                                   

…Ваљда се о чежњи говори другачије.

А, ово?  

Монолог, Велика сцена

На слици: Сцена; Фотографија: allday2.com

Ја сам грозан човек, алкохоличар, тј. бивши алкохоличар, хоћу рећи, од ономад.

Тукао сам је, вређао, поткрадао, варао…

Али, пре неки дан сам  се очевим гробом заклео и обећао јој да нећу више ни кап лизнути и, видите, не само да ме није напустила, већ ми безусловно верује, и још вели: Господару, стално се на мене љутиш… Али се никада не наљутиш. То је тако великодушно…

…А у башти су послуживали слатко од вишања.

Кратки трактат о добру и(ли) злу

На слици: Сцена из филма "Иваново детињство" Андреја Тарковског из 1962; Фотографија: ww.bfi.org.uk

Према општем, и нажалост, наивном уверењу, велико добро (племенитост, милосрђе, жртвовање, богоугодност …) може својом снагом надвладати, или макар неутралисати свако зло. У основи ове идеје обитава претпоставка да је потребно и довољно да постоји решеност добра да делује те да ће тиме зло бити савладано. Ствари, међутим, нису тако једноставне и линеарне. Однос добра и зла, наиме, није комплементаран већ еквивалентан, а положај ових суштастава не карактерише доминација једног над другим, већ њихова равноправност.

Другим речима, велико добро не може трајно да надвлада било какво зло (привремена преимућства су историјски тривијална и безначајна), напротив, велико добро генерише велико зло, као и обратно. Велико зло није у стању да на дуже стазе надјача добро, штавише, сва је прилика и неминовност да ће инспирисати рађање великог добра које ће остварити равнотежу снага.

Прича о телевизору

На слици: Тумарање; Фотографија:  www.vice.com

Када је у оцвату брачне љубави, у стан унео последњу верзију Филипсовог телевизора, спустила је своје, на његове усне, и дуго га љубила… Недуго потом, сестри у завичају даривала је стари…

Две лета касније, долетела је са „Шарла де Гола“ у њен дом први пут након раставе…

„Проклети бедник, није имао разумевања за мене. Од посла није дизао главу… Не, то није имало никакву перспективу…А, и мати му је навраћала повремено“ – оправдавала је сестри своју одлуку дубоко иза поноћи…

Фрагменти 39

На слици: Ћутање: Фотографија: nuns.rs

Још једино смем да ћутим. И чиним то – храбро.

Соба

На слици: Стари прозор; Фотографија: forum.krstarica.com

…Напослетку, размакао сам тешке завесе од броката и отворио прозор. У собу је похрлио ветар и свежина какву нисам осетио годинама.

Подигао сам кофер и осмотрио обичну подстанарску собу. Кревет у једном и „нафтарица“ у другом углу. На комоди, крај заборављене кутијице за пудер, Јесењин и Превер…

Неће ми требати више…

Са степеништа се већ чула врева и нестрпљиво куцање на врата.

Раздрагана двадесетогодишњакиња занесено је гледала у његове црне очи, враголасто провлачећи прсте кроз коврџе које су му падале преко чела.

„Газдараица навраћа петог у месецу“, добацио сам.