Фрагменти 40

На слици Усамљено дрво; Фотографија: Блог Дмитрия Шаменкова

...Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ, а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља, а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

Тишине

На слици: Тишина; фотографија: WebDiscover.ru

Када заћутиш  како још не умеш

После свих недоречености

А после недоречености

Све проговори

И ћутање

Када заћутиш како још не умеш

И када то буде све што умеш

Не бих ово рекао...

На слици: Излазак сунца; Фотографија: Nadlanu.com

Ако је мера националног космополитизма удворички антинационални опортунизам и ако је критеријум вредносног универзализма багателизација историјске посебности, онда, не само да друштво негује перверзне амбиције, већ чини то унутар затвореног културолошког  и политичког система у којем свако супротстављање дотичној парадигми постаје подвиг. Најчешће, појединачни. Зато је у Србији још увек лепо запевати о Слободи.

***

Inner World

На слици: Inner World;Фотогррафија: www.stratisvogiatzis.com

Ако је живот ишта више од растанака...

Ми ћемо се срести тик иза трена у којем смо се магновно и немо поздравили, разумевајући по први пут речи које смо прећутали заиста.

И у том муку биће сва истина.

И у њој туга.

И радост.

За обојицу.

Брату

На слици: Руска православна светиња;

Свака тешка реч коју сам ти упутио, пада ми на срце.

Остани јак, рођени мој.

Горке траве

На слици: Шоља чаја; Фотографија: www.kokosovoulje.com

 Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, можда, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две ипо деценије доцније.

…Покорно и без гласа, успела се стрмом, вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.

   Већ је двадесет и нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.

   И баш тада, некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва ми задрхти у руци).

Не говори ни реч.

Квартет с поводом

На слици: Фрагмент ношње; Фотографија: http://halboor.com 

 Сада је родољубиво окупљање и пригушени СУСРЕТ две сродне душе које конспиративно негују љубав према Отаџбини ризикуjући при том да од естаблишмента и јавног дискурса буду проглашене субверзивним САУЧЕСНИЦИМА у бризи према њој.

Национална историја српског рода индицира робустни и непомирљиви сукоб колонијалног духа и частољубивости. У драматичним циклусима су смењивали један другог, а када су се ти циклуси поклапали трагедија је била епска.

Није права, историјска Србија у ријалитију. Тамо је онај њен изопачени и заведени део који је имао ту „привилегију“ да његова духовна парадигма тренутно господари светом, а њена колонијална вредносна испостава доминира домаћим масмедијима.

…А онда ми је, некако у пролазу и помало нехајно, братаница добацила: „Стрико, ходаш све трапавије, готово исто као и деда“. Зна ли та наивна, млада душица, какву је уистину радост учинила моме срцу?

У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs

Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.

-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.

-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.

-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.