Соба

На слици: Стари прозор; Фотографија: forum.krstarica.com

…Напослетку, размакао сам тешке завесе од броката и отворио прозор. У собу је похрлио ветар и свежина какву нисам осетио годинама.

Подигао сам кофер и осмотрио обичну подстанарску собу. Кревет у једном и „нафтарица“ у другом углу. На комоди, крај заборављене кутијице за пудер, Јесењин и Превер…

Неће ми требати више…

Са степеништа се већ чула врева и нестрпљиво куцање на врата.

Раздрагана двадесетогодишњакиња занесено је гледала у његове црне очи, враголасто провлачећи прсте кроз коврџе које су му падале преко чела.

„Газдараица навраћа петог у месецу“, добацио сам.

Натраг, где је то уствари?

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.

  Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

Настрана толеранција и нормативни протекционизам појединих овоепохалних девијација и изопачености одавно су већ фрустрирајући за рационалан ум, али у последње време, постају перверзни и опасни по живот.

***

Јесмо ми колонија и туђе чизме и туђих вредности, али понајпре и понајвише сопственог млаковерства.

***

Не знам зашто, прећутао сам лањски боравак у завичају свога оца, на Ђурђевдан, 18 км. узводно Бистрицом од Призрена. Отац, и нас двојица синова, бејасмо колачари у порти сеоске цркве где се окуписмо из свих крајева Србије… Неколико непосредне и питоме деце муслиманске вероисповести, све време је радосно и љубопитљиво стајало уз ограду порте и пред дверима цркве Св. Ђорђа, из 17. века, у којој је и блаженопочивши нам патријарх Павле више пута богослужио… По завршеном обреду даривасмо чељад, пописмо по коју, поћутасмо, а затим обиђосмо пустош, рушевине и мук.

Потом кренусмо натраг…

Жуте дуње

На слици: Сцена из филма „Жртвовање“, Андреја Тарковског из 1986. године;

Фотографија: http://infinitetext.com

Понекад немаш вољу да разумеш себе, а понекад још ни храбрости да са собом поразговараш поштено. Верујеш да си премного пута превалио, предалеко отишао и да је касно да ишта покушаш у годинама које су притисле отежало срце. Задубљен у своје горчине, зуриш из кревета у позну зимску ноћ и пратиш кроз тмину путању дима цигарете који дуго испусташ из носа.

А онда, невољно, обасјано неонском светлошћу рекламе са суседног солитера, приметиш бисерје зноја на њеној наудсници и болну врелину белог бедра које се сручило на твоје измучено тело.

И док студен урања дубоко у кости…

„Одавно ми ниси написао песму“, каже, прелазећи прстима преко мојих груди…

Ћутим…

…и размишљам, боже, како је слатка била рупица на њеном образу…

…Некада.

Паралеле

На слици: Млаковерност; Фотографија: http://www.iserbia.rs/

Ако је лакше постати морални богаљ него учинити морални подвиг онда не треба ни да чуди ни да брине окупираност посусталог разума изопаченим и учмалим духовним млаковерством. То је она хедонистичко - мазохистичка вредносна атмосфера у којој нема ватреног сукоба идеја, и штавише, у којој нема ни ватре, а још мање самих идеја и у којој је једини апсурд одсуство икаквог апсурда. У њој солидарност није сведена на саосећање већ на конформизам, а клицање животу није инспирисано љубављу већ страшћу. Заправо, може ли ико бити „црв“, тамо где су сви – „црви“?

Инспирисано родољубљем

На слици: Чаршија у Приштини; Фотографија: jadovno.com

…А ја вам кажем,

…да је подмукла и кукавичка замена теза о томе да само грађанска провинијенција гледа у „светлу“ и далеку будућност, а патриотска перспектива искључиво у мрачну прошлост – последње оружје посрнулог духа.

Са становишта вишег поретка и врлине, у ствари, једино одговорна, родољубива национална свест корача у будућност заиста, јер Слободе никада није било довољно и увек је ваљало ићи напред, освајати је изнова и изнова, из дана у дан, из века у век.

Сви они, пак, који флоскуларно и тенденциозно тврде да у том становишту (родољубивом) нема ничег прогресивног и да нас из њега походе анахронизми, примитивизам и назадњаштво, не само да пројектују страхове од властитих слабости, већ и брутално манипулишу савременим дериватима најбестијалнијих домета свих прохујалих епоха: окупацијом и неслободом, тј. свим оним атрибутима прошлости којих се и сама повест стиди.

Дијалог, Мала сцена

На слици: Позоришне кулисе; Фотографија: http://www.radioapatin.com/

Лица:

Реч - најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вредност

Зборац – Човек склон брбљању, често и празнословљу. Обично, непромишљена особа

Сцена: Зборац пред огледалом у купатилу. Намешта кравату и гласно увежбава говор за ТВ наступ. Уз меланхолични хук, кроз отворен прозор долеће њено величанство – Реч.

***

Реч (гневно): Зашто си ме изговорио?

Зборац: Како то мислиш, зашто сам те изговорио?

Реч:  Просто, имаш ли покриће за мене?

Зборац: Не разумем ништа.

Реч:  Разумеш, разумеш…

Зборац (мизерно, подцењивачки):  Али ти само реч…

Реч (одлучно):  Само реч, кажеш, пусти, празни ехо, неће бити. Неће бити, драги мој, ја сам Ти! И зато баш, интересује ме да ли си Ти – Ја и хоћеш ли стати иза мене изговорене?

Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 3

На слици: Скученост; Фотографија: crna.gora.me

...Од када су ми украли боинг 707, ја те више нимало не интересујем, а претпостављам и да си задовољно трљао руке када су ме ономад киднаповали и уцењивали за милион и по долара које су тражили за откуп авиона. До тада сам ти био занимљив саговорник, долазио сам доста често и колико се сећам стално си ми натуцао на нос некакву бедну причу о самопоуздању и трабуњао о режиму терапије и поверењу у лекаре. Врло ниско, ниско и подмукло од тебе, мој друшкане, јер, управо су ме некакви доктори оптужили да сам све умислио и потказали ме милицији, па се и са њима прогањам. Вребају ме са свих страна, и мало-мало, па на мене запуцају. Ево, видиш ово црвенило у мом левом оку, то је од меткова, него нећу о томе… Издао си ме, око тога нема збора. И ти… а некада  си ме послуживао соком од малина када дођем, сада, видим, ништа од тога. Чак ни да проговориш честито.  

Еп о Новаку, блиставом уму и бесконачном

На слици: Новак Ђоковић; Фотографија: http://www.cdm.me

Има нечег нелуцидног, системски погрешног у омаловажавајућем односу дела тзв. стручне тениске јавности када је реч о светском рекету број један. Ако изузмемо непристојност саму по себи, одсуство осећаја за праву меру и недостатак одговарајућег васпитања које подразумева неукусно и увредљиво медијско потцењивање Новак Ђоковића, онда, морам да приметим да у таквом приступу има и елемената неинтелигентног резоновања. Играјући на карту релативизирања Новакових постигнућа по принципу „да, није лош Новак, али, у ствари, његови ривали нису довољно добри, односно, немају свој дан“, и још у све то уносећи елементе афера са намештањем мечева, „блистави ум“ је само показао дубину непознавања мотивационог механизма, не само Новака Ђоковића, већ и Народа којем најбољи тенисер света припада. Настојећи на све начине да га саплете и на трон (п)остави своје миљенике, „блистави ум“ је заиграо на кардинално погрешну карту која је остварила потпуни  и неповратни контра ефекат. Уместо да се искрено задиви његовој игри и резултатима и да га објективно и заслужено промовише планетарним тениским господаром, и на тај начин покуша да га уљуљка, одобровољи и (можда) делимично ментално „разоружа“, односно, ослаби његов мотивациони механизам и потребу за снажнијим доказивањем, „блистави ум“ је осионим одсуством елемнтарне културе демонстрирао не само размере властитих хендикепа, већ и робустно оснаживао Новаков пркосни рефлекс и, заправо, у доброј мери допринео померању играчких међа и одмицању тениског виртоуза ка недостижним границама у општој спортској историји васионе.