Из нових рукописа
„Ово је неиздрживо, ово је сумануто, равно самоубиству“, уверавао нас је ватрено наш случајни саговорник са којим смо делили клупу у парку, на којој је седео и наш несрећни пријатељ. „Погледајте само ту замуклу светину у агонији“, резигнирано је говорио показујући руком ка мноштву које се погурено кретало на обзору свуда око нас, „погледајте тај колективни ропац који равнодушно хрли у сопствену агонију, обратите пажњу на ту безгласну и неповратну капитулацију. А, не,“ настављао је самоуверено, наглашавјући бучно своју психијатријску специјализацију и лекарску етику, „ово се више не може мирно гледати, овим јадницима се неизоставно и сместа мора помоћи, упротивном ће померити памећу у тој мери да им неће бити спаса.
Наша дужност је, драга господо, да учинимо подвиг и избавимо од даљег мучеништва овај род. Али, … ви сте овде само гости, зар не“, обратио нам се упитно, загледавши нас равно у очи, „вас се то не тиче нарочито, и штавише видим да се мрштите као да се моја прича односи на вас лично. Јасно, јасно… Но, у том случају… ја одох, моја је обавеза, ја морам“, издекламовао је и скочио са клупе као пантер, затим потрчао ка огради санаторијума, прескочио исту и обрео се у гомили на улици, пресрећући несрећне пролазнике и показујући у нашем правцу, месту које је одлазећи назвао једином слободном територијом у свемиру.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...