Из нових рукописа
Шездесетдеветогодишњи земљорадник из једног јужноморавског села надомак Владичиног Хана, који је четвртог лета свог живота остао без чула слуха, услед детонације неексплодиране мине из Другог светског рата, на обали реке крај које је несташно трчкарао са својом кујом, прочуо је поново шест и по деценија доцније, једног тмурног московског поднева у болници универзитетског клиничког центра Сеченов. Иако је добрано владао знаковим језиком и углавном разумео невербалну комуникацију, озарена лица и са много нејасних и нежних очекивања, пожурио је у загрљај члановима породице који су га сачекали на нишком аеродрому Константин Велики.
Два месеца касније, колико му је требало да почне да разумева говор у свом симболичком значењу, саблазнут грубом емоционалном интонираношћу гласова које је слушао, шокиран неподударношћу онога што је изговорено са начином на који је то учињено, и згранут садржајима свега што је могао почути у напрасном звучном жамору који му је десантно слетао у ушне шкољке, попео се на таван очеве куће, и из сандука, у којем је под кључем чувао мираз покојне мајке, извадио две бомбе које је његов заведени син донео са косметског ратишта, и спокојно, као да одлази на годишњи одмор, ишчезнуо ка обали реке. Из сутона су одјекнула два снажна праска, а лекар који је у служби за пријем и збрињавање ургентних стања врањског здравственог центра примио пацијента, потврдио нам је да је неразумни чичица, необјашњиво блаженог израза лица, имао среће јер је експлозивне направе активирао бацивши их иза зидина старог клозета, који га је заштитио од видљивих физичких траума, те да ће једина последица безумног чина бити трајни губитак слуха услед иреверзибилног оштећења бубних опни.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...