 |
| На слици: Акустична гитара; Фотографија: wallpaper-kid.com |
Враг ће га знати шта ме је уморног и мрзовољног извело на
друм. Пуст…
Као празна душа…
И зашто ме је баш туда повео корак. Тежак…
Попут живота целог…
И откуд се нађох пред вратима једног стана у који нисам
свраћао годинама. „Шта је промисао“, помислих на трен и задрхтах.
Чула се музика отуд… О каква се музика чула… Исповедна као
тишина над завичајем и болна попут растаначке ноћи…
Топла као успомена са матурске вечери…
Немам обичај да куцам када одлазим пријатељима из детињства.
Ако постоје други пријатељи… Прошао сам уским ходником а потом тихо одшкринуо
врата. Коси млаз мукле светлости сливао се низ дивни тампурасти врат по којем
је пребирао својим прстима. Грчевито и нежно...
О како је виртуозно прстима плесао по њеној кожи…
Како нежно миловао разасуте младеже…
О како се присно извијала под његовим длановима…
И њена кротка почешљана коса, „као црна свила у недрима
голим“, кроз собну тмину просута: „Путуј“, цвилела је немо, „Само путуј“…
И, путовао је…
А, ја? Већ одавно туђ и стран, недостојни сведок, проклето
близу…
Зашкринуо сам врата бешумно, испустио дубок уздах и отишао…
Са влажног плочника под липама окренуо сам се последњи
пут.
Сенка је титрала на зиду…
Он је седео на барској столици и загледан у јануарску ноћ
- jeцао. Само је свирао на гитари и jeцао…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...