Новогодишња прича

…Прича која није нашла своје место у недавно објављеној збирци „ПРЕПОЗНАВАЊЕ“

На слици: Новогодишња гранчица; Фотографија: malaino.blogograd.org

Иако ову несвакидашњу белешку започињем који минут иза поноћи првог јануарског дана нове године, она уистину припада једној далекој и давно заборављеној, у мноштву себи сличних из прве половине последње деценије прошлог века… Не само по мотиву, већ и по свом садржају, ова сторија мора остати тамо, на тужном концу једне тужне године, каквих бејаше прегршт у оно туробно доба. За којим душа необјашњиво зачезне понекад, ко зна због чега…

Елем, много сам неодложних обавеза имао тих дана. Згуснуо се живот и не да главу да подигнеш. Обављајући оне хитне и приоритетне, бејах принуђен да поједине одложим за неки други сат и неки други дан. Али ни теснац ни збрка нису ме смели омести да тог 31. децембра кренем, око поднева…

Кроз онај раскрављени снег на градским улицама, међу себичне, охоле цереке некуда захиталих хиљада образина, погурен под упорном главобољом и зачепљеним носем… грабио сам напред. Ништа није могло да ме одврати од магновне, завејане стазе…

Оно што сам обећао, а већ пар пута претходних дана одложио, подоста због умора и давања предности другим пословима, али неретко и због подле мрзовоље која је повремено наликовала агонији, најзад сам кренуо да остварим. Моје чедо ме је, наиме, оним нежним и умилним речником двогодишњака замолило да окитим новогодишњу јелку, а то је за мене представљало много више од обичне молбе. Много више од заповести. Радило се напросто о прибављању радости, о простирању безбрижности и клијању поверења, а не тек о јелки. Једном лепом, ћутљивом и сетном дрвету.

Ах, али, да се разумемо одмах, ја нисам помишљао о некаквој великој јелки. О, не. Гранчица је била у мојој глави, гранчица само.

Завукао сам велики кухињски нож у унутрашњи џеп капута, задигао крагну и под карираним качкетом кренуо према шумовитом ободу оближњег националног парка.

Снег је шкрипао под старим очевим цокулама које је својевремено задужио као припадник расформиране цивилне заштите, док су гране борова и туја непомично  подносиле терет великих наслага белог покрова.

Кроз тесне облаке се цедило нешто што се тешком муком могло назвати сунчевом светлошћу. Али, зар је то могло бити важно, тада. Мени. Живот је морао остати блистав и осунчан попут високог пропланка на пролећној разгледници и са таквим идејама нема компромиса нити уступака. Однекуд је допирала граја дечијег усхићење, лебделе су некакве санке са свих страна, промицале грудве у даљини, хујао је хладан ветар и разносио ситне пахуље са врхова крошања, а ја сам се питао не падају ли то саме јелке?

И управо тамо, уз стазу која је водила безмало у централно подручје парка и тик уз сами музеј, кротко и у вечност задубљено тиховало је девет јелки.

Знао сам куда ходим и чинио сам то без  нелагоде, без опреза и без страха. Стезао сам хладнокрвно дршку ножа дубоко у џепу знајући да ћу њоме освајати радост и осмехе… за само који трен. А у мени ни трага немира што га може изазвати игнорисање закона и нарушавање природне хармоније. Ништа од обзира, нимало неспокоја. Само тешка, врела загушеност у гуши. Од бола, ваљда, или среће, ко ће га знати…

Стигао сам и бешумно се ушуњао међу уснуле јелке као вук у стадо јагањаца. Ох, али, драги моји, нисам се бешумно дошуњао због некакве стрепње да бих могао бити опажен од шетача или парковског чувара, о, не, већ из страхопоштовања према сопственој намери, она је морала остати неоскрнављена кукавичлуком, и, из задивљености ванвременим призором који је неким својим необјашњивим обрисом подсећао на дубоки сакрални мир. Окренуо сам се пар пута око себе очаран бајковитом лепотом скрушених и непомичних врхова јелки и тада ми се чинило као да се читава планета врти. У ушима ми се изненадно зујање мешало са бодрим дечијим гласићима која су у некаквом заглушујућем хору пиштала: „Тата, `е`ка, тата, `е`ка“. . У трену су ми пред очима почеле промицати светлуцаве вртешке са детињим сузицама, рингишпили осакаћених јелки, небом раштркани шарени звончићи и свећице, срма и остали новогодишњи украси, док су ми колена клецала под теретом телесне слабости. Поверовао сам тада, на трен само, да сам посађен посред строге душевне суднице окружен свим својим почињеним и непочињеним, бившим и будућим гресима, судници хладној и тесној којом председава моја накострешена савест, или оно барем, што је од ње преостало. Задрхтао сам од несвестице. Задрхтао од свог ништавила…

„Неће ми бити први пут, ни последњи“, помислио сам,“уосталом, зар икако смем запрљати чистоту наивне радости на коју сам се обавезао? Тај осмех, те очи…“ Зграбио сам нож и одрезао мирно себи најближу грану.

Никога није било на видику. Никога, осим моје савести. Она се простирала свуда где је мој поглед сезао и нагризала блистави бели покров. Пошао сам натраг и већ сам такорећи излазио из парка и примицао се првим кућама када ме је затекао груби, шкрипави урлик као да се ради о животу и смрти.

На слици: Новогодишња јелка; Фотографија: upoverenju.blogspot.com

-Стани! Стани када ти говорим!

Окренуо сам се ка страни одакле је допрео промукли мушки глас и на своје изненађење угледао мршаву, ситну прилику која се излазећи из сенки последњих борића тетурала настојећи да трчи по дубоком снегу.

-Стани! – понови још једном тобож озбиљно и претеће, са душом, сасвим очигледно, у носу, а затим се стропошта у снег.

Застао сам, наравно, забо одсечену грану у снег и загледао се нервозно у незнанца. Устао је и завукао своју десну руку у леви унутрашњи џеп тегет јакне са крзненим ободом на капуљачи и наставио да се креће према мени. Најзад, задихан и зајапурен стаде неколико корака далеко од мене.

-Шта то радите? – упита без ословљавања и осталих пристојности борећи се са напором да прикупи дах. – Чујете ли ви мене? Уосталом… уосталом, где се купују јелке? – заврши одсечно незнанац за којег непогрешиво закључих да је реч о парковском чувару. Поћутао сам који трен затечен, али не у мери да бих могао бити и збуњен.

-Чујете ли ви мене, где се купују јелке? – подвикну чувар.

-Јелке… Ах, наравно у граду, на тргу… – одговорих помало неубедљиво.

-У граду, је ли!? А, шта је ово? – упита оштро ситна прилика показујући очима на одсечену грану забодену између нас. – Шта је ово, ха, Снешко Белић? Ма, говори, бога ти пољубим!

-Ах, то је… јелкица, овај, хоћу рећи само гранчица – одговорих полугласно и сасвим мирно.

-Гранчица, је ли?! Кажеш гранчица?! – озлојеђено понови чувар видљиво померајући руку у унутрашњем џепу јакне, настојећи, ваљда, да ми стави до знања да тај покрет нешто значи или да се тамо, у његовим недрима налази нешто нарочито важно, готово пресудно, ако ствар почне да се компликује или задобије непредвиђен ток.

-Е, па када је само гранчица шта ће она код вас? – настави истим тоном.

-Ја то због Нове Године, знате…

-Због Нове Године! Ма немојте ми рећи. А ја помислио због масних колача.

-Заиста вам говорим, због Нове Године.

-Ааа, па да, како се тога раније нисам сетио… Лепо богами, лепо. Ватрица, пријатељи, жене, ждерање, винце… музика… и јелкица, свакако. Е, па нећемо тако. Нећемо тако…

-Дозволите, молим вас – покушах љубазно да предупредим надолазећу бујицу оптужби и сарказама.

-Нема ту никакво „дозволите“ – одбруси дрско чувар већ добрано се окрепивши од малопређашњег умора. – А, нарочито „молим вас“. Ствар је проста, зна се где се јелке могу купити и шта се сме а шта не сме. И да овај разговор одмах приведемо крају.

-Али, знате… ја је нисам могао купити… Јелку, разумете. Нисам могао…

-Нисте је могли купити, је ли? И хоћете да вам поверујем?

-Нисам… немам средства.

-Ух, ух, ух… Може ли се ишта тужније чути?

-Немам…

-Е, па онда је нисте смели ни сећи – прихватајући прећутно моју причу констатова чувар. – Одкуд вам право да је посечете? Ко вам је то дозволио, безобразни млади господине? – са посебном интонацијом упита чувар. Ћутао сам загледан у далеке беле превоје Јастрепца изнад његове главе.

-И, како вас најзад није срамота?

Био је то тренутак када збиља нисам знао шта да одговорим. „Заиста, одакле ми право да скрешем макар и само једну гранчицу?“, запитао сам себе и – ћутао пред саговорником.

-Но!? – подвикну чувар – Хоћете ли проговорити ишта напослетку? Најзад, зашто бих ја морао било шта чути од вас. Ствар је сасвим проста и очигледна. Затекао сам вас на лицу места и најбоље је да исту свршимо једноставно и према процедури. Дедер, дајте ми вашу личну карту.

Потражих у једном џепу, затим у другом.

-Чујте… немам ништа од личних докумената код себе – изговорио сам истину помало смушено.

-Како то мислите, немате?

-Тако… једноставно, немам. Остала ми је у другој гардероби, вероватно – правдао сам се јалово и неубедљиво.

-Па, ви се шалите. Ви… Ви се са мном спрдате – загрмео је болесним гласом расрђени и увређени чувар – Ви… Ви… Где радите? – заврши свој мали наступ умирујући заигралу вилицу слободном руком.

-Нигде – одговорих шапатом.

-Нигде? Ето ти га сада. Нема личну карту, не ради нигде. Постојите ли ви уопште?

Нисам био расположен за филозофску расправу, прећутао сам одговор непокорно и повео разговор у правцу који ми је највише обећавао. Тј. брзи епилог и хрљење у сусрет свом чеду.

-Ни ја ни супруга нигде не радимо. Ми смо апсолвенти, знате.

-Каква је сад` то завитланција? Нисам чуо за то занимање још увек.

-Студенти.

-Аха, студенти – необично тријумфално и некако злурадо понови чувар. – Ви сте, дакле, ОНИ, нерадници, лезилебовићи на терету државе која вас школује а против које мало-мало па протестујете. А поврх свега и ситни лопови и преваранти. Дотле је дошло да и од природе безпризорно отимате. Како вас није стид? Та имате ли ви икаквог образа?

Нисам се трудио да слушам тираду чуваревих опаски и инсинуација, већ сам са некаквим присним унутрашњим олакшањем наставио своју причу.

-А, имамо сина… непуне две године, само четири предња зубића… Сина који верује да је свет леп и чију наду не смемо изневерити. Он нам је јелку затражио а не некакви пријатељи и жене. Он, наш мали драгуљ. „Тата, `е`ка, тата `е`ка“ не престаје да понавља… Он верује, има права на то и зато, ако баш хоћете да чујете, није ме срамота и чак пљујем на њу сада.

-Ето ти га сада! Није га ни срамота – више за себе промрља чувар.

-… А, тако ми је жао, верујте, ове гранчице. Међутим, радост мога сина, нада… Уосталом, ја се нисам крио ни шуњао. Дошао сам усред бела дана, такорећи, одсекао грану и кренуо натраг. Мислите шта хоћете, чините шта морате.

-Хм, али шта мислите шта би се догодило када би сви попут вас навалили? Би ли остала иједна јелка у парку? Макар свако и по једну иглицу само узео. Ето, синоћ сам са још једним колегом једва успео да заштитим јелке од којекаквих насртника, али шта да у томе нисмо успели? За један сат их више не би било. Па, какви смо то људи, забога? А, чујте, када већ говоримо отворено, има и таквих који и читаво дрво одсеку. Дрво, разумете ли, читаво, које је двадесетак година расло, или пак оних који се веру на врх и само њега рецну. А то вам је као када би лепотици круну скинули, или тако нешто. А, ви, видим само сте гранчицу одрезали. Тачно бих вам могао рећи и са које јелке…

-Нисам имао избора. Ја немам права одузети наду. Ја то не смем упропастити, барем не још, разумете. Ви разумете, зар не? Ви свакако разумете… Та, Ви то морате. Ко ће, ако Ви нећете. Разумете, сигуран сам… Сигуран.

-Но, добро – помирљиво прихвати чувар. Не могу вам стати на пут, а и како бих. Уосталом, ја то и не смем. Хајде – пружи ми руку коју је до тог часа држао у недрима – хајде, срећна вам Нова, и не замерите. Не замерите.

-Срећна и Вама – одговорих и потрчах своме дому.

                                                                                                           У Крушевцу, 01.01. 2000.