 |
| На слици: Сцена из филма Рубљов, Андреја Тарковског; Фотографија: pletenijesloves.wordpress.com |
… И би тмина
И нека злослутна тишинa
И минух тим трагом…
Погурен под мећавом животне студени, док
грабим ка Оном пропланку стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног
напора,
лобањом ми волшебно одјекују фрагменти Владикиних Молитви са језера. Тај
робустни религиозни мислилац је једне давне поноћи меланхолично дошануо
сопственој души: „ … докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и
крени тамо куда су мученици праве вере ходили…“, а затим пред зору, одважно, и
суседу своме: „ … не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око
њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама…“
…И уплаших се
И лице умрсих сабластима
И зачух подсмех
***
…Тамо где су све овоземаљске
слободе из корпуса (псеудо)људских права најдекларативније, и као такве,
подигнуте на овоепохални пиједестал цивилизацијских вредности – једино
метафизичка, онтолошка Слобода остаје недосегнута. И штавише, о њу се може
оглушити, она може бити јавно унижена и „правоснажно“ укинута уз волшебну
прећутну сагласност оних којима је лишена.
…И тамо још где се о томе не сме
проговорити развија се патогени психосоцијални амбијент којим се на симболичком
нивоу и сасвим у складу са сизереновим пројектованим амбицијама, исти (сизерен)
замењује индикованим подређеним системом над којим се спроводи дистрибуција
акумулиране агресивности према стандардној формули :
фрустрација-регресија-агресија.
…А, када се таква Слобода и
досегне, ретко моралном храброшћу подјармљеног и готово по правилу декадентним
корозивним процесом невидљивог сизерена, дубоки срам из доба најдубљег ћутања о
сопственој окупираности (а тај срам неизоставно зажубори) лишава је аутентичне
спознаје како се догодила и од кога стекла, лишава самопоуздања и постојаности,
јер нема срама који не породи сумњу и кукавичлук. И у том часу, нека друга
коњица већ улази у двор. Наравно, опет туђа.
***
…А ти, велепросвећена Европо,
куда си пошла? За ким? Ово питање које је још у прошлом веку Свети владика
Лелићки резервисао за моју Отаџбину одвраћајући је од твоје заблуделости, и на
које одговора нема до потоњих дана, шапућем ти тихо, на уво и сасвим васпитано.
Но, какав ћеш ми одговор дати? Уосталом, коме си поверовала да можеш
злоупотребити час у којем свемоћни сизерен на тло спушта праг са неба, и тада,
пркосно јарити туђи гнев? Јер, видим, опет се лаћаш истих пера и оловака и колико сутра распалићеш нову ватру
под старим казаном. И не верујем…
…Не верујем. Није снага љубави и
истине аршинована мером замерљивости, већ мером праштања. Велепросвећена Европо
моја. Ти, баш ти, што ме са некакве тобожње висине гледаш и канда и у моје име
подижеш заставу. Има ли икога још под Твојим небом да те подсети речи оних који
су те стварали и у које се понекад још умеш заклети, ето на пример, водећег
просветитеља свога доба, Волтера, који рече: „Мухамед је извршио највећи
задатак који је човек у стању извршити на земљи. И најмање што се за њега може
рећи јесте да је дошао са књигом од бога…“ Или Русоа, који каза: „Људи попут
Мухамеда, које оспособљава Небо, држе све узде живота, јер управо они проводе
исправан живот.“(1) Увери да имаш вољу разумети. Покажи основну пристојност,
Европо!
***
***
… И би тмина
И нека злослутна тишинa
И уска Пртина
И минух тим трагом…
Изворник информација:
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...