"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 29. јул 2016.

У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs


Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.

петак, 10. јун 2016.

Шумадинац у Дервенти

На слици: Разгледница старе Дервенте; Фотографија:  
starerazglednice.blogger.ba


-Стевановићу… Стеевааноооовићу… – звони ходником треће пешадијске чете гарнизона Здравко Челар на обали питоме Укрине. То, споро и банатски развучено, ћата Малешев Зоран дозива голобрадо момче из једне подкосмајске варошице. Шумадинац у лежерним валовима познатог гласа препознаје несвакидашњост позива и осећа да ваља пожурити у канцеларију доброћудног дебељка.

-Види, овако, Стевановићу – започиње стара војничина док му широко, румено лице шара шеретски осмех – добио си два писма, али у једном се налази непознат чврст садржај. Капетан је инсистирао да коверат отвориш преда мном, а ја ћу му реферисати о садржају чим се врати са састанка. 

недеља, 5. јун 2016.

Квинтет за једну рапсодију

                                             На слици: Врабац на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com


Нешто размишљам, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?


***

недеља, 29. мај 2016.

Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима

На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru


У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.

Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију.

петак, 13. мај 2016.

...O животу

На слици: Руке; Фотографија: http://www.yumama.com


Ако у младости ниси разочарао родитеље, а у потоњем животу ни своју чељад, твој живот је протекао мирно, нечујно и богоугодно, ма колико славан био и ма колико невоља поднео.

***
И ми смо у нечијим животима одувек и заувек, у понеким само понекад или сличајно, а у појединим – грешка. И, видиш, има у томе неке правде.

***

Не суди о дечици строго. О себи већ, добро размисли. И не сметни са ума, нема благодатнијег послушања верујућег од стрпљивог праштања. 

среда, 4. мај 2016.

Акварел за Јадранку

На слици: Акварел; Фотографија: www.etsy.com

Не журим више за одбеглим временом, јесењим акварелима мелодију пишем. 

Ветрове из космоса не чекам више, пресветом своду под тишину полазим.                   

Не проговарам, ћутњом презирем, у самоубици раскринкавам убицу.                               

И слутим……Располућени као две дојке на обнаженим женским грудима, можда ћемо и поћи једно другом у сусрет.

И знам…                                                                                                                                   
…Ваљда се о чежњи говори другачије.

А, ово?  

субота, 23. април 2016.

Монолог, Велика сцена

На слици: Сцена; Фотографија: allday2.com


Ја сам грозан човек, алкохоличар, тј. бивши алкохоличар, хоћу рећи, од ономад.
Тукао сам је, вређао, поткрадао, варао…
Али, пре неки дан сам  се очевим гробом заклео и обећао јој да нећу више ни кап лизнути и, видите, не само да ме није напустила, већ ми безусловно верује, и још вели: Господару, стално се на мене љутиш… Али се никада не наљутиш. То је тако великодушно…


…А у башти су послуживали слатко од вишања.

субота, 16. април 2016.

Кратки трактат о добру и(ли) злу

На слици: Сцена из филма "Иваново детињство" Андреја Тарковског из 1962; Фотографија: ww.bfi.org.uk


Према општем, и нажалост, наивном уверењу, велико добро (племенитост, милосрђе, жртвовање, богоугодност …) може својом снагом надвладати, или макар неутралисати свако зло. У основи ове идеје обитава претпоставка да је потребно и довољно да постоји решеност добра да делује те да ће тиме зло бити савладано. Ствари, међутим, нису тако једноставне и линеарне. Однос добра и зла, наиме, није комплементаран већ еквивалентан, а положај ових суштастава не карактерише доминација једног над другим, већ њихова равноправност.

Другим речима, велико добро не може трајно да надвлада било какво зло (привремена преимућства су историјски тривијална и безначајна), напротив, велико добро генерише велико зло, као и обратно. Велико зло није у стању да на дуже стазе надјача добро, штавише, сва је прилика и неминовност да ће инспирисати рађање великог добра које ће остварити равнотежу снага.