Кратки трактат о онтолошком хендикепу пристојности

На слици:Јелен; Фотографија: rewalls.com

Не бира се (на изборима, као и у животу, уосталом) политички програм, још мање одређена политичка идеја, бира се амбијент за потврђивање сопственог карактера, изабира се могућност да се оствари сопствена личност, бира се парадигма која обезбеђује валоризацију сопственог моралног принципа, какав год он био.

Бирањем се, једноставно речено, фаворизује све оно што представља лични (персонални) печат.

Исти онај који потом (из позиције већине) славодобитни појединац може „лупати“ остатку колективитета несметаним промовисањем личних вредности, ма какве оне биле.

Отуд, не треба да чуди јасна и директна коренспонденција (већинске) воље колективног националног бића и постизборног живота одређене заједнице. Тачније речено, отуд, не треба да збуњује честа постизборна предоминација хохштаплерства, муљаторства, ароганциоје и осионости, баш као што не треба да саблажњава, не ретка претежност перверзије, лицемерја и изопачности…

И, отуд напослетку, ваљда постаје јасније зашто племените идеје пристојног човека (који поштује укупност правила понашања) никада нису могле да задобију иоле дугорочнију већинску подршку.

Напросто, зато што у природној расподели појава на планети, икаква већина, а некмоли знатна, није таква (култивисана, одговорна, алтруистична, честита, савесна…), напротив, и зато што на изборима и (будућа) већина и (будућа) мањина и појединац траже, препознају и подржавају себи сличне, чиме настоје да обезбеде легитимни механизам, социјално одобрени начин и опште средство да и сами дођу до изражаја и пронађу сопствено место у амбијенту који одговара њиховом моралном коду.

Завештање

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Праштајте. По злу не памтите. У срцу мржњу не носите. И не слутите да она, уствари, носи ваше срдашце. Није снага љубави и истине аршинована мером осветољубивости, већ мером праштања. Праштајте.

Дечицу немојте васпитавати строгим речима, нити куражити бруталношћу, понајмање искушавати хладноћом. Хоће ли имати икога на свету више ако се разочарају у вас? И не заборавите, колико љубави уложите толико ће вам узвратити. Не зато што ће настојати да вам се реванширају истом мером, каква год она била, већ што за више неће знати. И праштајте.

Немојте заборављати родитеље. Тужнијих јесени неће бити него што већ јесу. Немојте ни захваљивати ни подразумевати. Пружите нежност и бригу, то је све што је остало. Покуцајте на врата, закорачите у собу, загрлите… У раму на комодици ћете угледати вашу слику… И праштајте. Родитељ може и погрешити, али не може имати злу намеру.

О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.

Напослетку, узорите сопствену бразду, ако то до сада нисте учинили. У дужности је смештена сва наша преостала овоепохална Слобода!

Фрагменти 34

На слици: Грачаница; Фотографија: sr.wikipedia.org

...За време бомбардовања велике Британије, на предлог да се укину донације за културу (како би више новца било улагано за ратне сврхе) - Черчил је упитао: "А, шта ћемо ми онда бранити?"

"Левијатан" или спашавајући Андреја Звјагинцева

На слици: Сцена из филма „Левијатан“; Фотографија: http://slovopres.com/

Дубоко интроспективни, општој и медиокритетској перцепцији недоступан кладенац креативне инспирације Андреја Звјагинцева, култног руског режисера средње генерације, наглашено савестоцентрична мотивско – тематска парадигма његовог уметничког доживљаја смисла људског постојања, не може се и не сме компромитовати атомистичком анализом филмског опуса које је потписао. Ако је негде нужан гешталтистички интерпретативни паноптикуп режисерске продукције, и више од тога, њоме промовисане егзистенцијалистичке филозофије, онда то засигурно јесте у случају Андреја Звјагинцева. Ради се, зацело, о аутору јединствених уметничких атрибута чија се стваралачка посебност и њене интерпретативне реперкусије  не смеју лакомислено и поједностављено свести на изоловану анализу било којег појединачног филмског оставрења, па тако ни последњег филма „Левијатан“.

Жена

На слици: „Водени љиљани“, Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Обнажена

На месечини

Зар ти се не чини

Жена

Ниси више

Од молитве

Тише

Искорачи

Из мене

Лепота када запрети

Исплети

Од сећања венчић туге

И након тишине дуге

На пут крени

Далек

Као прохујали век

…Очи када подигнеш

Место је твоје

Баш оно

На које

Стигнеш

МОТИВАЦИОНО ТЕРАПИЈСКЕ СТРАТЕГИЈЕ, други део

 

             На слици: Уметничка слика Андре Кона; фотографија: http://www.livemaster.ru

Мотивационо терапијске стратегије, објаснили смо то у претходном тексту на исту тему, представљају скуп стратегија или техника чији је заједнички именитељ помоћ клијентима који имају тенденцију да се лепе за сопствене проблеме – да из тог зачараног круга изађу и усмере пажњу и енергију према трагању за решењима и ангажовању на проблемима. Тада смо описали две стратегије: 1. „Жељену ситуацију“ и 2. „Чудо питање“. У тексту који следи биће приказане следеће три стратегије: 3. „Трагање за изузецима“, 4. „Некадашњи успеси“ и 5. „Резимирање“.

Мала ноћна рапсодија

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

1.

Из ноћи

Чује се ноћ

Страшан бат

Одакле долази

Из какве црне ноћи

Шта је оно тако црно

Са собом што носи

Чију несаницу походи ноћас

Ноћ

На одмору

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

   Са видиковца изнад Стратонија, опустелог радничког насеља на северном ободу Јерисоског залива, тридесетак километара подаље од Ставроса, на шумовитом и кривудавом путу ка Светој Гори, пружао се задивљујућ поглед на најисточнију обалу Халкидикија. Туристи, повратници са годишњег одмора, често, а они који су тек пристизали на летовање, готово по правилу, застајали су на пространи паркинг и са минијатурног летњиковца, на врху  дубоке и стрме литице, занесено разгледали мирну површину воде која је лено и равномерно лизала потамнелу плажу Стратонија.  У даљини су се западном страном копна, простирали валовити брежуљци Какова и даље ка југу, густа ниска шума, наднесена над сеновити друм који је путнике водио до Јерисоса и Неа Роде са источне и Уранополиса са западне стране уског полуострва. Иза гордог рогљастог бедема у који је био загледан Лазар Михајловић, јунак ове приче, отварао се српасти обрис господствене јерисоске обале на коју ће пристићи већ десети пут узастопно, на мирно, заводљиво и помало самољубиво рибарско месташце необичних противуречности, које су га безмало чиниле мистичном, ванвременом комуном.