На одмору

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

   Са видиковца изнад Стратонија, опустелог радничког насеља на северном ободу Јерисоског залива, тридесетак километара подаље од Ставроса, на шумовитом и кривудавом путу ка Светој Гори, пружао се задивљујућ поглед на најисточнију обалу Халкидикија. Туристи, повратници са годишњег одмора, често, а они који су тек пристизали на летовање, готово по правилу, застајали су на пространи паркинг и са минијатурног летњиковца, на врху  дубоке и стрме литице, занесено разгледали мирну површину воде која је лено и равномерно лизала потамнелу плажу Стратонија.  У даљини су се западном страном копна, простирали валовити брежуљци Какова и даље ка југу, густа ниска шума, наднесена над сеновити друм који је путнике водио до Јерисоса и Неа Роде са источне и Уранополиса са западне стране уског полуострва. Иза гордог рогљастог бедема у који је био загледан Лазар Михајловић, јунак ове приче, отварао се српасти обрис господствене јерисоске обале на коју ће пристићи већ десети пут узастопно, на мирно, заводљиво и помало самољубиво рибарско месташце необичних противуречности, које су га безмало чиниле мистичном, ванвременом комуном.

     У месту, наиме, није било полицијске станице већ пар година јер су разјарени мештани, у наступу беса, спалили њену унутрашњост и протерали полицијски састав, како је прошао и бутик обуће у самом центру летовалишта, извесне власнице која је непромишљено стала уз локалну власт и лакомислено подржала идеју о црпљењу злата из утробе Какова, тихе, отмене планине која је скрушено бдила удаљеним залеђем обале. Забринути за судбину пијаће воде и општи еколошки положај читавог региона, строго и горко опоменути судбином поменутог Стратонија који је након отварања рудника две деценије уназад сасвим потамнео и опустео а убрзо и нестао са туристичке мапе, јерисошани су на време показали зубе. Али пре свега, Лазар је нарочито био затечен питомом и умирујућом лежерношћу трговаца који су своје пиљаре и киоске отварали и затварали и са читавих сат времена одступања од назначеног радног времена и налазио је да му такав однос сасвим прија и да успоравање са којим га читав амбијент места суочава представља све оно што му недостаје и како би неизоставно, са првим радним даном након годишњег одмора, обавезама ваљало приступити без грча и рокова, једнако незабринуто и натенане, како то чине сви остали у колективу којем је припадао, и како то лагодно  и лено раде јерисоски трговци. И чинило му се, непогрешиво, да једино звоно цркве Светог Николе, стотинак метара удаљене од кутка у којем одмара, дисциплиновано звони у правилним размацима и на време.

     …Нагледавши се морске пучине, Лазар удахну дубоко, онако баш како то чине они којима је тај тренутак дуго већ недостајао и чинио се безмало недостижним а пут до њега далеким и непрегледним, загонетно заврте главом и најави наставак путовања.

-Идемо, Марија.

     Возећи лагано олеандерима окрошњеним друмом, Лазар се још једном присети свих невоља кроз које је прошао од прошлог лета наовамо, мноштва уступака које је направио и компромиса које је невољно начинио и, присети се лањског повратка са годишњег одмора и треска тешких дрвених врата за собом, потмулог и громког треска који га је још једном отпратио у мрачне и суморне ходнике једне гломазне јавне установе, међу полице и плакаре учмалих и хладних канцеларија и оно мноштво равнодушних и арогантних лица која су у њима обитавала дубоко верујући у сопствену неприкосновеност. И присети се још оне становите, исцрпљујуће жудње за одласком из тог лажног, умоболног света, далеко, предалеко, жудње која га је крепила и ломила попут суве гранчице, враголасто се измичући и још заводљивије примичући из дана у дан. Сада, надомак летовалишта, он осети усхићење и промичући поред маслињака Хиландарског метоха Арсенице, обрадова се миру у који је пристизао.

     У дворишту га сачека Милош, дежмекасти, проћелави банкарски службеник из Крушевца, егоистични хедониста, особа која је имала увид у његов текући рачун, и према којој је имао одређену врсту понизности и оне бедне потребе да јој узврати каквом услугом или доброчинством, купујући прећутно гаранцију да се неће негде избрбљати о штедном салду који је чувао за црне дане.

     „Зар сам морао направити такав уступак, и овог бесрамног моржа препоручити за повлашћени најам апартмана?“, запитао се угледавши га и помислио још, шта заправо нагна човека да се до те мере потчини? И већ следећег трена присетио се мноштва врелих ноћи када је презнојен и жељан сна излазио на терасу и пушећи цигарете са гнушањем слушао његово задовољно мљацкање после сваког кусања вина које је тајно испијао у сеновитом мраку свог балкона, оно одвратно, тромо, шуштаво „ооох, ох, ох…“ којим је благословио сваки гутљај тапкајући благо свој трбушчић, и онај чудни, неприродни мир којим би га преко воље позивао на по „једну чашу домаћег“, када би приметио да је опажен. „А, не, драги, Миша, још мало па ће зора, забога…“- изговарао би се Лазар и враћао у постељу одакле је уморно настављао да зури у свитање. И помислио је још како ће и наредних петнаестак ноћи морати да трпи исту параду, без могућности да ишта промени или и сам у њој учествује.

-Стижеш полако, братац – изговори развучено Милош – Но, без журбе сада, пред нама су две троме и досадне седмице. Ма, нека си ти мени само дошао. Одох ја у пекару а ти се послужи стомаклијом. Ленка, шта оно рече, један хлеб и три питице са вишњама? – заврши монолог упитно и затвори капију за собом.

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

     Негде око поднева истог дана, уснулог на лежаљци, из сна га тргну пискави женски глас иза његових леђа.

-Какав струјни удар, господе – промрља за себе наш јунак, већ сасвим изван домашаја сунцобрана под чијом сенком се удобно сместио раније јутрос, а затим се протеже широким замахом руку и повуче лежаљку у сеновити заклон.

-Лавинија, мацо, излази из воде, доста је било за преподне – настављао је оближњи драмски сопран на српском језику.

-Али, мамице, Сара је још увек у води, мамице… - пиштао је гласић петогодишње девојчице.

-И Сара ће изаћи. Сара, Сара! Идемо, кћери – запара милозвук крај његових ушију.

-Мама, види шта умем, мама! – одазивала се девојчица по имену Сара загњујурући главу у воду. – Јеси ли видела, мама?

-Видела сам, Сарице, а сада хајде напоље.

-Мама – сасвим игноришући заповест настављала је девојчица – хајде броји да видиш колико могу да гњурим. Броји, мама.

-Излази из воде, када ти говорим – енергично је интонирао млади женски сопран – усне су ти сасвим модре!

-Мама, јеси ли бројала? – знатижељно је запиткивала девојчица након што је још једном подигла главицу из воде.

-Ма, показаћу ја теби како се гњури! – протрчала је љутито крај Лазара млађана мати распршивши песак у његове скуте. – Видећеш ти свога бога! Излази сместа – претила је на сав глас заставши са стопалима у води.

-Мамице, где је мој пешкир? – запиштала је са лежаљке малена Лавинија. – Мамице…

- У цегеру, Лавинија, кћери. У цегеру – кратко је одговарала млађана мати а затим се окренула Сари – Бројим до три, не будеш ли изашла из воде поподне остајеш у соби са оцем, па нека се он са тобом бакће када већ неће на плажу. Један…, два…

-Мамице, није у цегеру, ово је Сарин пешкир, мамице… – викала је Лавинија пискавим гласићем.

-Какве везе има што је Сарин, забога? – викала је млађана мати.

-Нећууу! Нећу Сарин пешкир. Хоћу мој са Штрумфетом.

-Нађи га сама – викала је мати – А ти Сара, сунце ли ти твоје, напоље када говорим. Чујеш ли ти мене, балавице? Напоље! Сместа – вриштала је очајна мати…

     „Господе мили, како се створих баш ма ово месту“, питао се наш јунак, а затим наставио. „Уосталом, још од првог лета паркирам своје лежаљке баш овде, навикао сам… А, том се господару у овим годинама не могу отргнути. Но, све и да хоћу, где сада да одем, плажа је канда већ попуњена… Попуњена као никада ранијих лета. И заправо, сваке године је све више света, али каквог. Накотио се некакав народ, сачувај боже, нити меру има нити за пристојност мари. Па, још та ситна дечица… мученици мали и беспомоћни, онај бесомучни жамор и  неочекивана гужва. Сасвим неочекивана, такорећи прворазредно изненађење. Ето, не можеш честито ни проћи а да некога не окрзнеш а некмоли и сунцобран забости и на миру одремати. Ма, да само није писке и вриске“.

-Марија, одох да прошетам – дошану својој госпођи и крену обалом. „Биће да сам претерао малчице, та није све тако црно“, убеђивао је себе одмичући ка старом бродоградилишту и марини.

Један сат доцније Миша га је већ чекао са постављеном шаховском таблом на песку. Ленка је чаврљала са Маријом а њихове три близнакиње са слушалицама у ушима нешто мумлале себи у браде.

-Мислио си да нећу доћи? – кезио се Миша лежећи на боку. – Идемо једну, да видимо јеси ли ишта научио од прошлог лета?

„Какав пресинг“, помисли Лазар, „још првог дана“, седе наспрам земљака, запали цигарету и повуче Д4.

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

-Јеси ли будан, Лазаре? – упита га Марија нестрпљиво у часу када се већ мешкољио и препознавао звуке који су допирали из дворишта. – Скувала сам кафу, а и Гоца само што није стигла. „Гоца, о господе, Гоца, Раша, дечица, скоро да сам и заборавио. Још ми је то недостајало па да угођај буде заиста незабораван. Како време лети, зар је већ треће јутро по реду?“, помислио је мрзовољно вукући се ка балкону.

-Но, добро, сместићемо свастику и пашу, а вечерас правац панађур. Ове године не смемо пропустити светковину о којој већ деценију само слушамо – покушао је да ствари учини једноставним и уређеним.

-А, како би било да скокнеш до Лидла и купиш мало меса за ручак – тактички је предлагала Марија палећи себи цигарету. – Да ручамо заједно. Не мора Гоца баш првог дана да се малтретира спремајући оброк.

-Не мора… – одврати Лазар покорно и помисли како фамилијарне везе немају никакве везе са оним каквим изгледају и да данак који узимају својом извештаченошћу представља један од највећих човекових губитака, те да својим вишегодишњим трајањем осиромашују живот попут куге. Презирао је сваку усиљену љубазност и слутио да у ситним, интимним сестринским причама којих се са пристојне удаљености нагледао протеклих деценија, истина изгледа сасвим другачије и безмало немилосрдно, да у њеним невидљивим дубинама животаре многе језовите породичне и личне тајне које морају остати закључане унутар крвног сродства и недосезиве за икога ван тог света.

     „Како је све било лако и лепршаво пре само десет година“, размишљао је са сетом наш јунак чекајући у реду за наплату. „Место светло и лено, сасвим непознато, рођака ниоткуда, познаника нити једног а море тиркизно. И све пространо, мило и спокојно. А сада, ноћи све врелије и дуже, не можеш јутро дочекати, а када му се коначно и порадујеш почне те хватати сан и мрзовоља, а поврх тога, чини ми се да ни вода није тако бистра, око молова као да су се почеле скупљати алге, и небо као да је посивело. Облака је све више и споро се разилазе. И  још сва та врева на плажи… Ех, када се само сетим, Марија, деца и ја, понеки престарели пас у сенци под бетонским бедемом и негде у даљини следећи сунцобран. Могао се и фудбал играти на песку а некмоли одбојка. А данас… Ех данас, не можеш мир наћи ни у спаваћој соби…“ једио се огорчено Лазар Михајловић. „А није тако давно било, само десет година уназад… Какав то терет човек повуче преко ноћи, господе драги, пољубиш дечицу, смоташ сендвич у ташну, успут купиш новине и цигарете, попијеш кафу са колегом из канцеларије, мало порадиш, о некоме понеку интригу чујеш, помало и сам засолиш причу о ономе преко пута или са спрата, наругаш се директору, порадујеш се крају радне седмице и… не приметиш једног јутра како са собом вучеш големи пртљаг туђих живота. Те Вања није положио испит, а Вања, ех, Вања, канда се само насмеши томе а душица пати, те Ања стрепи хоће ли импресионирати тоалетом на матурској вечери читаву годину уанпред, девојчурак, другачије не може ни бити, и отац на листи чекања за операцију простате а мати загушена астмом, и још та пуста претећа рационализација радних места, стално о неком концу висиш, о туђој вољи нечијој, а где су порези, кредити, смањење плата, вода која плави подрум са првом јачом кишом и цреп који су године појеле и ваља га мењати… А богами и чудан тупи осећај на десној половини грудног коша… У ставри, можда је време за колибицу на пропланку. Следећег лета…“

-Марија, јесте ли спремни? – јездио је бритко Гоцин глас из собе са спрата.

-Чекамо вас већ петнаест минута, ако већ ниси приметила, сестрице драга.

-Стижемо, само још децу да обучем. Кћери, могла би сама нешто да урадиш уместо што све од мене очекујеш… - немоћно је пребацивала  петнаестогодишњој ћеркици. –Не, не може та мајца, Данило…! – чуло се потом громко заповедање.

-Па,шта да обучем онда? - јечао је десетогодишњи синчић. – Нећу ни да идем!

-Хоћеш, хоћеш – настављало се надгорњавање матере и деце.

-Марија, јеси ли понела нешто са дугим рукавима? – поново се зачуло кроз отворена балконска врата.

-Ма, какви дуги рукави, видиш да не може да се дише од врућине.

-Ја морам деци да понесем. Зар вашар није у шумарку испред града?

-Јесте, у шумарку. Пожурите мало, каснимо већ.

-Одмах ћемо. Само да се Раша врати из трговине. Послала сам га по парадајз.

-Зашто парадајз у ово доба, аман? Могла сам ти ја дати ако ти баш толико треба.

-Неее… - развучено је одвраћала млађа сестра са спрата. – Парадајз мора бити крупан због кришки. Кришке морају бити велике.

-Какве кришке, Гоцо, забога? – питала је зачуђено старија сестра из дворишта.

-Раша је данас изгорео на плажи. Бриди као да је на ватри лежао, а бољег лека од кришки парадајза поређаних по телу нема…

Десетак минута касније стиже и Раша. Зајапурен у лицу као булка и са грашкама зноја које му цуре низ слепоочнице покушава да оправда своје кашњење.

-Извините што чекате – говори у пролазу – Само да се истуширам и крећемо.

-А парадајз? – тобож ће духовито Марија.

-Парадјз, ноћас  – лаконски одговара Раша.

Четврт сата доцније четворочлана породица парадно силази унутрашњим степеништем куће и ступа у пространо двориште. За столом испод палме Лазар нервозно гаси цигарету и мрмљајући себи у браду устаје.

-Ето и нас. Идемо! – заповеда млађа сестра. – Марија, сачекај тренутак. Погледај ми шминку. Нисам нешто покварила?

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

   Подне је. На плавим лежаљкама Кјоски Бич бара куда се обрела читава експедиција из приче, Лазар невољно слуша слободоумна брбљања једног познатог српског глумца. Од високомудрености конверзације коју дотични благоглагољиво води са друштвом које га пришипетљасто прати, Лазар осећа мучнину. „Тако ми и треба када сам погнуо главу. Због мира у кући и једног мизерног фрапеа, понизити се до бешчашћа и поћи у бар мора бити заиста бедно. Црвић, ето шта сам, ситни, љигави црвић и немам се рашта љутити. Да Марија не схвати погрешно, да се свастика не увреди, па још да се Миша не осети запостављеним, вуци и њега, развратну вуцибатину… А где сам ја? Имам ли ја права на себе, на своје жеље и свој мир? Уосталом, ово је мој годишњи одмор а не парада лицемерне љубазности. Хајде, насмеши се драги Лазо, буди учтив, остани пристојан, заиграј се карата и јамба и када ти ни до чега није осим кревета и тишине. Хајде, Лазице, шта чекаш, пристави за кафицу, наточи по једну лозицу, тркни по пиво… Одвратно. О, тако се желим наспавати, тако заћутати, та мени је само из моје канцеларије препуна глава људских глупости, из дугачких ходника оне сиве суморне зграде у којој обитава сва малограђанштина овог света, од кулоарних шапутања ситних чиновника и оног нарочито значајног и тобож саучесничког намигивања портира,  од обесног церекања замуклих служавки и осионог свезнања препаметних секретарица, глава ми је набубрила као мехур од сапунице и бојим се прснуће ми од сваког следећег простаклука. Али, авај, пристао сам слушати свакојаке глупости и пристао бити послушан, и шта сад? И како ли ме само посматрају моји драги рођаци зашепурени својом гастербајтерском разметљивошћу? Та, они, забога, инсистирају да буду покровитељи овог гламурозног запоседања неколико лежаљки и тричавих десетак пића. Замисли, Лазо, такво милосрђе не прихватити био би скандал и безмало родоскрвно понижење са последицама о којима би покољења распредала, а ја, мали, скврчани црвић. Нула… Не, овако више не иде, нешто треба променити. Променити следећег лета. Сада је доцкан. Доцкан је Лазаре… Али следећег лета, неизоставно…“ И док Марија дремуцка у сенци а Гоца и Раша мимо сунцобрана посвећено чваре своја науљена тела на јулских 40 целзијуса, и до њих одмах, Миша сочно срче хладни фрапе значајно објашњавајући нешто драгој му госпођи, Лазар устаје и са клинцима који умиру од досаде одлази у бар.

-Три воћне салате, молим вас – готово срдито је наложио млађаном бармену на одличном енглеском језику а потом, засевши у дубоку белу фотељу и загледавши се далеко пред собом изнад трсковитих обода сунцобрана, помислио, како негде тамо, иза невидљиве линије на тиркизној егејској пучини, постоји свет за каквим жуди и да је то увек онај свет који се не може видети ни наслутити и који мора остати недосегнут и тајанствен попут саме смрти. И да је управо смрт једино целовито и праведно поравнање свих човекових стремљења и потпуне истине о животу.

-Данило!!! Данице!!! – закричао је изненада добро му познати глас женине сестре. – Рашо, не видим нигде Данила и Даницу, Рашо… Где су ми деца? Устај, шта чекаш, јури, уради нешто, нема нам деце, човече – вриштала је избезумљено наочиглед затеченог света трчећи у воду преко лежаљки и свакојаких телеса. Данило! Данице…! – јездио је плажом очајнички позив уплашене, младе жене.

-Мама, ево нас у бару, позади! – јављао се Данило учтиво.

-Мама, мама… - одазивала се са осмехом на уснама Даница пребирајући натенане јагоде из купа воћне салате. – Тата, окрени се, погледај нас! – покушала је да скрене пажњу оцу увидевши узалудност дозивања мајке.

-Рашо! Рашо, шта си се укипио човече, нема нам деце, нема нам деце – дерала се госпођа свастика из плићака нервозно млатарајући рукама – Не стој као идиот, јури, забога, тражи, дозивај… Крећи већ једном, човече!

-У реду је, Гоцо – држао се прибрано Лазарев паша - ту су дечица негде. Наћи ћемо их, ту су дечица негде – говорио је мирно осврћући се око себе. У том часу је угледао Даницу која је замахала рукама високо изнад главе а израз лица му је уместо олакшања оковао саучеснички бес.

-Зашто се не одазивате, оца вам очињег? – одбрусио је срдито – тражимо вас већ пола сата. – Гоцо! Нашао сам их, Гоцо! - довикивао је вољеној жени и није могао чути Даничино подругљиво „Их, тата, нема ни минута…“ – Јави се, аман, Лазаре, зашто ћутиш па ти, шта чекаш? Зар не видиш да ће Гоца пресвиснути – приговорио је зачуђеном паши.

Пењао се полако дрвеним стубиштем ка дугачком шанку а затим стигавши до дечице и Лазара испустио му такорећи на ухо: - Не ради се о мени, али Гоца је… знаш већ. А, ви, клинци, - окренуо се њима и дохвативши комадић лубенице из синовљеве порције тихо прокоментарисао - уживате у салати, а? Ако, ако… Али, мама је…јако љута, изгледа.

- Је ли, Данице, кога си питала да одеш са лежаљке? – викала је неконтролисано  још са првог барског степеника Лазарева свастика. – Чујеш ли шта те питам, одговарај, балавице једна, кога си питала да се овде попнеш? Кога си питала? Кога? Ма причај већ једном, не изазивај ме још више. И ти, грдниче мали. И ти, ишчупаћу ти уши… ма истераћу ја вама бубице из главе. Нећете ви мене овако живцирати… Ево још дрхтим и срце ми лупа. Да чујем, кога сте питали? Одговарајте, одговарајте већ једном, безобразници… - завршила је свој крешћендо готово без даха.

-Мама је у праву – подвикнуо је Раша театрално и одвећ солидарно  - какав је то начин?

-Теча нас је позвао – неспокојно је одговорила Даница.

-Теча кажеш. Теча… А јеси ли ти икога питао да ми децу поведеш са собом? – Већ се жустро обраћала Лазару уневши му се ватрено у лице. - Ко је, па теби дозволио, драги зете, да ми децу одведеш без знања и допуштења. Премрла сам од страха. Знаш шта, ово си сада урадио и нека ти не пада на памет више. А, ви – обраћала се поново деци – немој случајно да сте мрднули од мене без дозволе. Ни милиметар, је ли вам то јасно? Је ли јасно?!? – завршила је свој наступ и окренула се. –Полазите, одмах!

-Гоцо – позвао ју је Лазар уздржано и благо, још шокиран призором – Озбиљно то мислиш?

-Мртва озбиљна – добацила је охоло и продужила.

-Знаш шта… - започео је и одмах одустао. Осећао је и слутио да нема никаквог смисла да продубљује расправу, а још мање да инсистира не безалености која је произвела безпризорни епилог. Однекуд је разумео да то није био обичан неспоразум, попут оних, на пример, око времена неког састанка, или количине шећера у шољици кафе… Не, био је сасвим сигуран да су се од оваквих неспоразума одувек померала тла, растављале планине и мењали токови вода. Да су се између њих двоје напрасно ваздигле хладне и невидљиве недословности и оно мноштво неизговорених речи. И да после овог инцидента њихов однос, до малочас привидно учтив, креће у неком новом, туробном смеру, можда сасвим непознатом и свакако лукавом и недокучивом , коме се крај не да назрети, ако га је и било. „Тако ми и треба, јадном и кукавном“, умиривао је частољубље самооптужбама, „уместо да јој одмах одбрусим и покажм зубе, како доликује правом мушкарцу и како је заслужио њег наступ, предност сам дао зрелости својих година и високим идејама. А, за идеје, ко још данас мари? Оне су, канда, резервисане за младост и полетни дух , али када живот ступи на сцену, владати се према идеји значи живети изван живота, попут каквог голобрадог младића. И нисам ли заиста оставио утисак млакоње који је увлачећи у немили догађај идеју исту кукавички оставио на милост и немилост животу којем није дорасла? Е, па када је тако, нека и останем развучен у блату.“

На слици: "Унутрашњи свет"; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

     Поноћ је прошла одавно. Лазар гласно уздише. Окреће се са једног на други бок, повремено се загледа у Маријину забачену главу и њена отворена уста и тада му утробу оваплоћује мучнина коју не може да одагна. „Каквим то створом треба бити и након данашње сцене мирно спавати?“, питао се са неверицом и у том питању тренутно налазио некакву метафизичку надмоћ и утеху, још како свестан да му од њих неће бити лакше нити ће му сан пасти на очи, и да ће га сутра, док се лежећи на палжи буде присећао свих уступака које је учинио, додатно подстаћи на незадовољство и беду. Усправља се мрзовољно, седа на ивицу кревета и спушта главу у шаке.Тако седећи неколико дугих минута, очајнички понавља за себе Десничине речи: „За мој је умор, премали застанак сан“, а потом тегобно устаје, ногама тражи папуче у мраку и кроз отворена врата излази на балкон. Док безвољно пали цигарету, са терасе етажа испод њега пристиже шуштаво, тромо, развучено „ооох, ох, ох…“, али, гле чуда, њему се чини да оно није тако одвратно, ни тако сладострасно, и да у њему има некакве умирујуће животне ноте.

-Миша – дозива шапатом, - Миша…

-Лаки – одазива се тихо и тобож збуњено земљак и банкарски службеник Миша – Ти не спаваш?

-Не.

-Притисла врућина баш…

-Притисла.

-Још мало па ће сасвим сванути.

-Још мало…

-Биће изгледа паклено врело – примећује Миша повлачећи гутљајчић вина из чаше.

-Љубав према деци мора бити најзрелија, је ли тако, Миша?

-О чему ти то Лаки? – збуњено пита Миша подижући поглед.

-Никада недозрела, или, сачувај боже, презрела – настављао је Лазар.

-Ваљда, али…

-Видиш Миша, ја мислим да када карактер није посредован благодетним, покајничким смирењем он остаје израз страшне и исцрпљујуће борбе са сопственим страстима. И, што снажније страсти утолико драматичнија борба. И све налик одлучној особи руковођеној начелима, узвишеним идеалима и гвозденом вољом. И, канда, велики и јак карактер. А, заправо, големо и страшно поприште. И мајушна, немирна душа. У дубоком неспокоју.

-Хм, да… - присећао се Миша – да…

-Него…

-Него?

-… Имаш ли још једну чашу, Миша?

     И док му, загледаном у освит, у ушима одзвања Мишино „наравно“, Лазар зебњиво верује да руменило које израња спрам њега неће мимоићи његово смежурано лице и отечене подочњаке и како би дивно било сада отрчати на плажу и плућима пуним ваздуха и воље, снажно запливати ка пучини, отиснути се јако, одлучно и заувек, ка оном далеком невидљивом свету иза оне танке блиставе линије, свету који свакако постоји и можда и њему самом припада, и који га можда заслужено чека ако му се окуражи. Некада…

Ако живот није одмакао превише?

И предалеко.