УМЕСТО НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ

Поштовани посетиоци ФРАГМЕНАТА, уместо великих речи какве смо склони да изговоримо у предпразничној атмосфери, топло Вам препоручујем да тихо отворите ПИСАМЦЕ О НОВОГОДИШЊЕМ ПОКЛОНУ који Вас неће оставити  равнодушним. Потребно је само мало стрпљења и информатичког знања. Ако вам се допадне…

Фрагменти 9

На слици: "Над вечним покојем" Иска Левитана; Фотографија: www.eurocles.com

Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармонихје –као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати… Не!

                                                                                                   "Зли дуси", Ф.М. Достојевски

                                                                                                       

                                                                                               

Кратка повест црвеног получовека

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Микеланђелово Рађање Адама; Фотографија: www.tt-group.net

– Не ваљам ништа… – наруши тишину улазећи  у  малу  обућарску  радњу  Павле  Димић, шездесетогодишњи, пензионисани конструктор алата и негдање сељаче из пасторалних топли чких пејсажа. – Ништа не ваља овај црвени получовек, мој Аљоша – понови још једном, палећи са гордом малодушношћу цигару нишке Дрине. И, заиста, било је у том језичком амалгаму свега неопходног и ничег сувишног за разумевање његовог карактера. Наиме, Павле, нити је  сматрао погрешном нити се у новонасталим, конвертитским околностима стидео своје искрене и занесењачке заљубљености у идеале „социјалистичке револуције“.  Стога се, становито и бескомпромисно издавао за „црвендаћа“ док је додатак „получовек“ потицао од  његове урођене физичке хендикепираности, дефекту десног колена, због чега је такорећи шепао и у граду био познат једнако као и по својој идеолошкој острашћености. Уопште узевши, његова чежњива љубав према бившим временима, више је била одраз револта и гађења према „хедонистичкој површности декадентног запада“ него искључиве привржености аутентичним опредељењима прохујале епохе“.

– Није све у Кока-коли, Малбору и БМВ-у – умео је рећи. – Од тога треба бежати главом без обзира.

O контроли родитељског беса, други део

На слици: "Римска Пиета" Микеланђела Буанаротија; фотографија: http://100swallows.wordpress.com/

     У претходно објављеном тексту „Родитељски бес и како га контролисати-први део“, објаснили смо у којој мери је бес као нездрава и неконструктивна емоција одговорна за избор погрешних стратегија дисциплиновања деце и још више, за ставрање ланца самооптужујућих судова и уверења о слому механизама за успешно дисциплиновање деце и напослетку и саме родитељске улоге. Нагласили смо теоријски значај и добробити које проистичу из прихватања нове, другачије парадигме приступа дисциплиновању деце са посебним акцентом на важност контроле негативних и нездравих емоција, првенствено беса, као последице уверења о неуспешности коришћења претходно постојећих механизама за успешно дисциплиновање деце. У тексту који следи, потрудићемо се да сликовито дамо приказ практичних савета промовишући модел самопомоћи који родитељима објективно стоји на располагању.

    Учење препознавања некорисних и одмажућих мисли и њихово претварање у корисне мисли, помоћи ће вам да постанете ефикаснији као родитељ пре него се ситуација поново јави, током ситуације у којој се бес јавља и након што сте се разбеснели. Постоји, наиме, модел за самопомоћ током ситуација настајања беса као и за ситуацију која следи након настајања беса. Матрица самопомоћи претпоставља следеће секвенце:

Ако ти не стигну моја писма

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева;
Фотографија:  http://www.artrussia.ru/

Ако ти не стигну моја писма

Која ти нисам написао…

А ненаписана писма увек стигну

раније или касније…

Ако ти не стигну моја писма

Ни раније ни касније

Јер она стигну

Када свако чекање престане

Ако постоје чекања која престају

И писма која нису написана

Ако ти ипак не стигну моја писма

Која ти нисам написао

Док сам ти писао писма о узалудности чекања

Која нас чекају

Када престане свако чекање

Раније или касније

Ако постоје раније и касније

И писма која ти нисам написао…

Остаће ти неразумљива

Сва написана писма која си волела

да ишчитаваш

Говорећи ми Диван си Диван си

Смештајући уздахе између редова

Где су своје сакрила

Писма која ти нисам написао

Стрепећи да не стигну

Прерано или прекасно

Ако постоје и прерано и прекасно

Ако ти не стигну моја писма

Која ти нисам написао

када свако чекање престане…

Има ли патологије у пристајању на неслободу?

На слици: "Монах говори старици" Франциска де Гоје; Фотографија: www.leninimports.com

    Када је Данкварт Рустов, седамдесетих година прошлог века, одредио људску природу као кретање ка слободи, односно као борбу слободе и доминације, имплицитно је устврдио да она ( слобода ) није пуко, статично стање ствари, већ да  има карактеристике трајног, динамичког процеса и да се смешта у феномене које дефинише еволуција. Такво гледиште претпоставља де је у основи људске природе тежња ка слободи, ка таквим облицима друштвених односа који не поробљавају, већ ослобађају појединца. Али, зашто људску историју одређује ТЕЖЊА ка слободи, а не СЛОБОДА сама? Логично је претпоставити да су кроз историју свеприсутни односи доминације и подређивања у одређеној мери утицали на формирање људске природе. Поменути односи код многих људи нису могли да угуше импулс према слободи, али су код многих довели до усвајања принципа доминације и подређивања и на тај начин довели до „склада“ структуре личности и ауторитарне друштвене климе. У наставку текста покушаћу да истражим оне структуре личности које су одговорне за одржавање ауторитарних односа и пристајање на неслободу.

     Претпоставимо најпре да АУТОРИТАРНИ ОДНОСИ НЕ ОДГОВАРАЈУ ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ, тј. дајмо предност становишту које високо вреднује људску природу. То значи да ауторитарни односи у групи, у породици, школи, на раду, у друштву нису својствени људској природи. Ако и постоје, ови односи су наметнути појединцу и/или заједници и нужно имају за последицу незадовољства, фрустрације и агресивност. И премда понекад и краткотрајно, неизвесност демократске алтернативе, мудрост ауторитарног вође и страх од санкције могу ублажити и анестезирати наведене негативне последице натурања ауторитарних односа, оне остају нужна последица истих. Иза схватања да ауторитарни односи не одговарају људској природи стоји уверење да они негирају основне вредности једнакости и слободе.

Фрагменти 8

На слици: Ф. Достојевски; фотографија: www.mixer.ba 

“Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити сами себе, други – непокорни, али слаби, уништаваће једни друге, а трећи, који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: Да, ви сте били у праву, једино сте ви знали његову тајну, и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.“

                                                                            „Браћа Карамазови“ Ф.М.Достојевски

За сада без доброг одговора

На слици: Јудин пољубац; Фотографија: www.magacin.org

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.