 |
| На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs |
Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању,
надахњујуће је онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да
написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а
судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог
текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се
непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви
изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су
проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне
васпитно-корективне парадигме. И управо мотивисан околношћу неселективног,
помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву
област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста
који следи, разумеју као израз љубави и бриге за децу, упркос, у тексту
присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно
упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог
понашања, већ су нуспродукт обраћања имагинарном систему који толерише и
поткрепљује вредносне девијације и немоћном друштву које нема снаге да се
супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није
осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим
читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту деце од
наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету,
почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.
