"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

понедељак, 14. децембар 2015.

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

Уместо уводаПисати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. И управо мотивисан околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју као израз љубави и бриге за децу, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања имагинарном систему који толерише и поткрепљује вредносне девијације и немоћном друштву које нема снаге да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту деце од наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.  

субота, 12. децембар 2015.

Скица за тишину

На слици: Завесе на ветру; Фотографија: www-.ask.fm/Lavander31

Не долазим често на ово место. Само онда, углавном, када се враг поигра оним што је од мене остало. Врата одшкринута векују, окна отворена столете и ноћ њише завесе. У празној соби неколико хладних година и један непомични мук. Већ по навици, потражим петролејку под којом одавно спаваш, тек да проверим јесу ли на јастуку све оне жмурке које сам пребројао у нискама несаница и онај траг игара без граница, нацртан урликом. Много ме је пута завео, признајем. Спокојан у болу, гасим пламен, излазим на веранду и палим цигарету. И питам се шта се заиста десило и зашто ми ветар свежином походи груди?

понедељак, 7. децембар 2015.

Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 2

На слици: Равнотежа; Фотографија: www.bodyandmind-institut.com 



     Ушавши у ординацију она му се нагло обисну око врата, загрли га грчевито и усплахирено зајеца: Зашто ми то радите? Зашто? Шта сам Вам скривила да ме … мучите? О, да, мучите ме стрпљиво и упорно и ја тако силно патим, а ви ни не хајете. Зашто, одговорите, због чега…? Та мени се чини да уживате посматрајући моју бол и одвећ ми је јасно – Ви сте садиста. Од оних перфидних, ћутљивих и хладних. Наслађујете се туђом патњом, тј. мојом, и могу претпоставити како на мене гледате и каквом ме држите. Тек један мали мизерни створ, ето шта сам ја у вашим очима, а знате, сасвим добро знате да ме не смете остављати тако дуго самом и да ме морате примати често, веома често, заправо. А, видите, ми смо се срели тек пет пута, а потребно је најмање петнаест пута, читала сам о томе на интернету. Ма шта ја Вама причам кад Ви то боље од мене знате. Уместо да ми поклањате неопходну пажњу и помажете, да ме избављате и водите напред, вама је стало да ме мучите, да ми не дате мира ни дању ни... ноћу, а знате како сам нестрпљива да Вас видим, да ми је неопходан свакодневни сусрет са Вама и да даље више не могу никако без Вас…

недеља, 29. новембар 2015.

Европа на умору

На слици: Света Софија у Константинопољу; Фотографија: http://www.paradoxplace.com/
На жалост и наше покољење још увек страсно верује да лепота може доћи споља, из обилног чулног конфора, да је нужан и довољан услов индивидуалног просперитета арогантно одрицање узајамности и свих искустава осим личних, као и да је у нихилистичкој разузданости хедонизма смештен прожимајући простор свеколиког планетарног заједништва, те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне и стоје сасвим другачије.

четвртак, 26. новембар 2015.

О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

На слици, Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија: pravoslavljepzv.wordpress.com



„(...) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 85, 86)

субота, 14. новембар 2015.

Меланхолични триптих

На слици: Мулен Руж; Фотографија: Лична архива аутора;

Говориш, премного чак… Не престајеш да говориш. Међутим, речи ТЕ ниоткуда, ни ДАНАС. За мене је то безмало заувек! У реду, онда, али не сметни са ума да задуго, задуго, нећеш бити у прилици да будеш у праву.

***


Ја задрхтим на сваки твој дамар – ти ни на моју грозницу

Устреперим на твоје било – ватри мојој ни да наслутиш лик

Оджалим ја и твој погрешан корак – ти ми потураш странпутицу

Ја послушам сваки твој уздах – ти нити мој крик

***

недеља, 8. новембар 2015.

Ти ми о степама не причај више

На слици: „Зимски пејсаж“ Алексеја Саврасова; Фотографија: http://www.wikipaintings.org

Ти ми о степама не причај више
Крик је у грлу одјеком затечен
Кроз сутон модри морам све тише
Болу свом далек и недоречен

Јер није од вода овај шум
То  беспути само изгубљени друм
Беспути и уздише

За песмом оном што мину
Пољима нашим у вечери сетне
Где би студени многе да се вину
                                                     И тишина ова да се одметне

четвртак, 5. новембар 2015.

Човек од стакла

На слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com

…Обрео си се у неодлазно, пријатељу мој.
 
Чини се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.
 
И како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу истину. Још јечи васељеном тај мук.  О истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће тишина наставити да прича.
 
Недостојан и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет Кортасара пред сан…
 
…Листић дрски  што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…
 
Мили мој…
 
…Мили мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…
 
Сувишно је да те питам који одговор си пошао да тражиш?