 |
На слици: Облак; Фотографија: https://pink.rs/
|
Ја не разумем вечност
Живим у празној и хладној
коначности
И не знам где су сада оне речи
Које ми ниси прозборио
Али
Ако је живот ишта више од
растанака…
Ми ћемо се срести тик иза трена
у којем смо се магновно и немо поздравили, разумевајући по први пут речи које
смо прећутали заиста.
И у том муку биће сва истина.
И у њој бол.
И радост.
За обојицу
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...